Шољице за кафу за кућу, пиће за газду, чоколада за дјецу и богати букет за домаћицу је сет који се данас најчешће доноси на славе. Да ли је то превише и шта су носили наши стари,објаснила је етнолог Весна Марјановић.
Сљедеће недјеље је Свети Никола, када пола Србије иде на славу, а пола Србије слави и овог пута причамо о онима који иду на славу - шта купити на поклон домаћинима? Нарочито ако идете на неколико слава у низу, не треба занемарити ни трошак који ће да оде на дарове. Крсна слава се, наиме, прије Првог свјетског рата различито славила на селу и у граду.
- Када је ријеч о славама на селу, дар је била једна јабука, која је симбол добрих жеља и рецимо коцка шећера, да се дарују дјеца. Веома је важно било да се дјеца дарују и да они славе памте по лијепом. Такође, домаћице би добијале и букет цвијећа, оног баштенског. Ако је ријеч о славама у зимским данима, гости би доносили по шаку ораха и то је било то. Заузврат, чекала их је топла трпеза у кући домаћина - каже Весна Марјановић.
Некада су гости на славу долазили само са добрим жељама
У градовима се славило мало другачије. Домаћини би на дан славе обавезно изшли у цркву гдје су носили славски колач, жито и црно вино. Онда би се враћали кући и дочекивали госте. Неки од њих су традиционално правили трпезу за госте, док би други, који нису тако имућни направили послужење. Гости би код њих само ушли, честитали славу, послужили се, углавном неким колачима, и одлазили би даље.
- Дешавало да су гости долазили само са добрим жељама, без правог поклона и то је било сасвим нормално у граду. А онда је настао период када је све више људи са села долазило да живи у граду. И они су донијели своје обичаје. Дар за славу је постао обавезан. Поклон је могло да буде неко пиће и то углавном ракија, јер се претпостављало да домаћини имају вино. Тада су почеле да се праве и књижице, да домаћини знају ко је шта донио, да би истом мјером могли и да узврате посјету - открива етнолог.
А онда су дошле деведесете и славе су постале статусни симбол. Почеле су да се обиљежавају много другачије, неки их чак славе и у закупљеним салама. Како се промијенио начин слављења, тако су се промијенили и поклони, па је уз флашу ракије, или вина, додато још неколико дарова.
- Дар је зацртан традицијом. То је начин да ви узвратите за ручак који ћете појести код домаћина. То је класичан однос дар и уздарје који се јавља у свим сегметнима социјалног понашања. Даровање, коначно значи и да постоји цивилазицијски однос, објашњава Весна Марјановић.
Некада давно гости који су долазили на весеља су углавном доносили оно што самом весељу може да помогне.
- Рецимо људи по селима су на велика славља, као што су рецимо свадбе, доносили пиће и храну, касније је било нормално да се у сватове иде са гајбом пива. То је доносио скоро свако ко је долазио на славље - прича етнолог.
Чињеница је да правила за даривање не постоји, треба да однесете оно што сматрате да ће обрадовати домаћине, и наравно, никада не заборавите да дарујете дјецу.
