Експлозија реактора број 4 Чернобиљске нуклеарне електране у близини Припјата у Украјини 1986. године остаје најгора нуклеарна катастрофа у историји човјечанства. Оставила је за собом 30-километарску зону искључења – напуштени пејзаж у коме су високи нивои радијације и даље присутни, и то деценијама након инцидента – гдје су људска насеља и становање ограничени.
Унутар ове зоне, међутим, научници су открили преживјелу отпорну црну гљивицу звану Cladosporium sphaerospermum. Након катастрофе у Чернобиљу, научници су примјетили мрље поцрнелих израслина на зидовима реактора број 4 — гљивице које су изгледале као да успјевају тамо гдје је радијација била највећа.
Ова гљива се прилагодила нивоу радијације који би био смртоносан за већину облика живота. Још фасцинантнија је његова способност да се "храни" овим зрачењем, користећи га као извор енергије, слично као што биљке користе сунчеву свјетлост за фотосинтезу.
Даља истраживања су открила да ова и неке друге врсте црних гљива, као што су Vangiella dermatitis и Criptococcus neoformans, посједују меланин, пигмент одговоран за боју људске коже. Међутим, у овим гљивама, меланин је имао другу сврху: апсорбовао је зрачење, које се затим претварало у употребљиву енергију, омогућавајући јој да расте у областима са интензивним радиоактивним излагањем.
То је изванредна адаптација која нуди увид у то како живот може да цвјета на неким од најекстремнијих и најнепријатељскијих мјеста на планети.
Како се зрачење претвара у извор енергије за гљивице?
Cladosporium sphaerospermum припада групи гљива познатих као радиотрофне гљиве. Радиотрофни организми могу ухватити и користити јонизујуће зрачење за покретање метаболичких процеса.
У случају C. sphaerospermuma, њен висок садржај меланина омогућава јој да апсорбује зрачење, слично као што биљке апсорбују сунчеву свјетлост кроз хлорофил.
Иако овај процес није идентичан фотосинтези, он служи упоредивој сврси и претвара енергију из околине да би се одржао раст. Овај феномен, назван радиосинтеза, отворио је узбудљиве правце у биохемији и истраживању радијације, пише Форбс.
Меланин, који се налази у многим живим организмима, дјелује као природни штит од УВ зрачења. Међутим, код C. sphaerospermuma он има значајнију улогу више од штита: олакшава производњу енергије претварањем гама зрачења у хемијску енергију.
Чланак објављен у часопису PLOS ONE 2007. године потврдио је овај необичан механизам производње енергије, показујући да гљиве попут C. sphaerospermuma које се узгајају у срединама са високим зрачењем имају тенденцију да расту брже од оних у нерадиоактивним условима. То је откриће које преобликује разумијевање научника о стратегијама преживљавања екстремофила — организама који могу да издрже екстремне услове животне средине.
Радиотрофне гљиве могу бити савезник у борби против радијације
Откриће C. sphaerospermuma у чернобилској зони поново је скренуло пажњу на радиотрофне гљиве, посебно због њихове потенцијалне улоге у биоремедијацији – процесу коришћења живих организама за уклањање загађивача из животне средине.
На радиоактивним мјестима као што је Чернобил, гдје су конвенционалне методе чишћења изазовне и опасне, радиотрофне гљиве могу пружити сигурнију, природну алтернативу, наводи се у чланку из априла 2008. објављеном у FEMS Microbiology Letters. Пошто C. sphaerospermum може да апсорбује зрачење и користи га као гориво, научници истражују изводљивост примјене ових гљива да би задржали и потенцијално смањили нивое зрачења у контаминираним областима.
Изван граница зоне искључења, научници истражују друге примјене, посебно у области истраживања свемира. Сурово, радијационо окружење у свемиру један је од најзначајнијих изазова са којима се суочавају дугорочне мисије на Марс и шире, преноси Телеграф.
