Оно мало људи што је остало, уз шалу каже да им сада умјесто комшија на кафу „свраћају“ медвједи и вукови, јер је њих за разлику од људи све више. Бистрог хумора и ведре нарави овим планинцима не недостаје и они који су остали не желе да напусте своје огњиште.
Примјер једног од „живљих“ пограничних села у Србији су Саставци код Прибоја, који су смјештени на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Не зна се ко је цртао међудржавне границе, али чињеница је да оне пролазе кроз спаваће и дневне собе, али и кроз гробља. Мјештани често кроз шалу кажу да тамошњи домаћини казан заложе у једној, а ракија потече у другој држави.
"Мени је пола имања у Србији, а пола у Босни. Порез пола плаћам једној, пола другој држави. Има тих доста специфичних ситуација у нашем селу, због те исцртане границе. Најупечатљивије је на пример, на гробљу. Један камен је граница. Са десне стране Србија, са леве Босна. То значи да су мојим покојним родитељима ноге сахрањене у Србији, а труп и глава у Босни. Капела нам је на територији Рудог, а свештеник нам долази из Прибоја. Све су то неке приче које су везане само за ова погранична села. Има ту доста неких административних перипетија, али овде живим од рођења и навикли смо све то некако да превазиђемо, прилагодимо се и живимо нормално", каже за РИНУ мјештанин села Саставци Рајко Марковић.
Велике муке Прибојаца почеле су оног дана када се распала бивша Југославија и уцртала се до тада непостојећа граница. Иако су читавог живота живјели као држављани једне земље, након распада један брат се пробудио у Босни, а други у Србији.
"Струју и остале рачуне плаћамо у Прибоју, поштар наш ради у две државе такорећи. Није ни њима лако, куће су раштркане. Али, оно што мени најтеже пада јесте да је све мање људи и деце у селу Саставци. Некада је школа била пуна, данас има само око 15 ученика. То је судбина ових удаљених села", додаје Рајко.
Четири пута пређу гранични прелаз приликом једног одласка у Прибој
Његова супруга Биљана остала је без посла и сада се бави пољопривредом, има једну краву, а млијеко, сир и телад кад их има продаје наткупцима. Пласман производа је отежан управо због географског положаја села у ком живи.
"Ми кад идемо у Прибој морамо да пређемо четири пута границу, гранични полицајци имају разумевања за нас мештане па и не чекамо увек у колонама, али свакако што би нам требало пола сата до Прибоја, ми са граничним прелазима оставимо дупло дуже времена у путу. Значило би нам када би и овде код нас била нека сеоска задруга, како би могли да пласирамо наше производе. Овако све некако иде теже и заобилазним путем. Ми смо се овде некако саживели са свим тим ситуацијама које са собом носи живот у пограничним селима, али надам се да ће и надлежни обратити пажњу на нас, да нам се бар мало олакша", каже Биљана.
Неки од мјештана села Саставци живи на територији Босне и Херцеговине, а читав свој живот радили су у Србији, зарадили пензију тамо, телефонски прикључци и све остало им је из такорећи сусједне земље. Кажу да су понекад могући проблеми са сигналом мобилних телефона и роминг, али како кажу навикли су се на све те перипетије.
"Ипак, не би било лоше да се мало обрати пажња на нас мјештане пограничних села. Некако као да смо увијек у запећку, ријетко кад нас обилазе државници, и једне и друге државе. Дјелује као да смо „чардак, ни на небу ни земљи", додају мјештани.
Свето Вилотић је предсједник Мјесне заједнице, али и поштар. Каже да како би подијелио свим пошту, неколико пута дневно иде из Србије у БиХ и обрнуто и тако преко двадесет година.
Велики проблем мјештанима представља чињеница да су им све институције физички на територији БиХ, а у надлежности Србије. Школа, полицијска станица, просторије мјесне заједнице и продавница су из Србије, а на територији су општине Рудо, бх. полиција обезбјеђује скупове које се организују на територији Србије.
Мјештани чекају реконструкцију локалних путева
Путна инфраструктура на подручју села Саставци у поприлично је лошем и дотрајалом стању, из државног врха обећана је реконструција главних путних праваца кроз ово село, али то се још чека.
"Не треба нама много, само да кад су киша и снегови да можемо проћи и доћи до наших кућа. Не треба нам никаква писта, ми возимо полако, немамо нека скупоцена возила. Само да можемо проћи кад крену кише и снегови то је једино што нам треба. Ми смо људи који су рођени и одрасли овде, нисмо ми навикли сад на неке посебне услове и третмане. Значило би нам само овај постојећи пут, да се мало поправи", додаје Рајко.
Братство-јединство ипак јаче од свега
Међутим, у свему томе има једна добра ствар. Ова гранична заврзлама никада није спречавала мјештане села са тромеђе да живе сложно и међусобно помажу. Већ пола вијека сваке године имају и организовао окупљање гдје се друже и такмиче у разним дисциплинама. Ово спортско окупљање које слави заједништво, одржало се чак и током пандемије вируса корона, стога има једну од најдужих традиција кад су у питању манифестације у Србији.
"Да је ово место јако популарно показује податак да се на овом месту једне године, сакупило више од 40 фудбалских клубова да одиграју меч. Дешавало се да онај ко се такмичи у дисциплини бацања камена са рамена, неколико пута направи међународни инцидент и камен пребаци из Србије у Босну. Најважнији су добри међународни односи, да није тога не би ни ово село живело. То је показатељ да не можете раздвојити нешто што је нераздвојно, а то су људи, судбине али и историју", закључио је Лазар Рвовић, предсједник општине Прибој.
Село Саставци од Прибоја је удаљено 16,8 километара, а од Рудог 17,3. До Пљеваља у Црној Гори релација је ипак мало већа и износи 35,7 километара. Броји неколико стотина житеља, који иако их границе раздвајају живе сложно деценијама уназад.
