У свијету диплома, почасти и бескрајног протока информација, права мјера интелигенције је често неухватљива.
Међутим, како људи старе и акумулирају године мудрости, многи откривају да је интелигенција одређена не само ИQ резултатима или академским постигнућем.
Доктор Џордан Питерсон, познати канадски психолог и професор, недавно је подијелио оно што вјерује да је најизразитији знак интелигенције, и то изненађујуће једноставно, али дубоко: способност да се пажљиво слуша и учи од других.
Сада има 60 година, Петерсон је провео деценије посматрајући људско понашање, проучавајући психу и подучавајући студенте широм свијета. Често је примјећивао да су најпаметнији људи они који остају заинтересовани за живот и показују отвореност за ставове других.
Ко се може назвати паметним?
Питерсонови погледи на интелигенцију одражавају мудрост других великих мислилаца у различитим културама и временима. У источној филозофији постоји стара кинеска пословица: "Мудар човјек слуша, а будала само прича."
Древна кинеска филозофија високо цијени слушање, повезујући га са стрпљењем, зрелошћу и дубином разумијевања. То имплицира да је права интелигенција скривена моћ. Они који су развили ову моћ препознају вриједност туђег мишљења и идеја, знајући да нико никада неће имати све одговоре.
Интелигенција је плес са животом
Још једна одлична идеја интелигенције потиче из јеврејске традиције, која на мудрост не гледа као на статичну особину, већ као на сталну интеракцију са животом. Талмуд каже: "Ко је мудар? Неко ко учи од свих." То одражава идеју да интелигенција није само академско достигнуће, већ и способност да се учи од живота у свој његовој сложености, укључујући његове радости, туге и неизбјежна искушења.
Храброст за постављање питања
Питерсон тврди да је за интелигенцију потребна храброст. Не ради се о томе да будете најгласнији у просторији или онај који има све одговоре. Умјесто тога, то је храброст да будете довољно рањиви да признате своја ограничења и доведете у питање своја увјерења. То се може видјети код оних ријетких појединаца који се не плаше да постављају тешка питања, чак и ризикујући да сазнају непријатне истине о себи или свијету око себе. Они цијене истину више од удобности, а та жеђ за истином их води до мудрости.
Интелигенција је "како мислити", а не "о чему размишљати"
У данашњем друштву, лако је упасти у замку "знати шта да мислим“ умјесто да научите "како да размишљате". Томе нас је научио образовни систем који се често фокусира на питања вишеструког избора и стандардизоване одговоре. Од малих ногу смо награђени што знамо праве одговоре, али ријетко охрабрени да размишљамо својом главом или пронађемо сопствени пут до рјешења.
Питерсон вјерује да је овај приступ довео до друштва које цијени памћење умјесто разумијевања. Људи одрастају учећи чињенице, формуле и бројеве, али не разумију увијек како то знање примијенити на нове начине. Према његовом мишљењу, то може да потисне креативност и спријечи генерисање нових идеја.
Људи имају тенденцију да избјегавају ментални напор и једноставно чекају да им се представе опције. Нажалост, та навика се брзо формира, а способност да се смисли нешто ново и оригинално атрофира.
Редефинисање шта значи бити паметан
Питерсон нас подјсећа да је интелигенција више од пуког познавања чињеница. Ради се о радозналости, критичком размишљању и храбрости да се истражи непозната територија.
Према Питерсону, "Ако особа зна ’како да мисли‘, онда ће бити испред људи који знају ’шта да мисле‘".
Он сматра да најпаметнији људи нису нужно они који имају све одговоре. То су они који умију да поставе права питања, који прихватају непознато и који су спремни да пронађу свој пут напријед.
У доба када смо преплављени информацијама, развој способности да размишљамо својом главом је можда важнији него икад. Умјесто да прихватимо оно што нам се каже, треба да развијемо навику да постављамо питања, истражујемо могућности и креативно рјешавамо проблеме.
(Сенса)
