Почетак новембра је уједно и почетак великих слава које домаћини широм Србије прослављају у ово доба година. Неки ће ове године први пут славити крсну славу као домаћини, па је важно да се упознају са најбитнијим обичајима.
Један који изазива збуњеност јесте и тај шта радити са славском свијећом након славља. За славу се купује по могућству свећа од правог воска, обично дужине 50 - 60 cm, може и већа или мања, зависно од прилика и могућности. Она се ставља у чирак (свјећњак) и посебно украшава.
Свијећа се пали на дан славе, непосредно пред резање колача. Домаћин се прекрсти, помене у молитви Бога и име своје крсне славе, цјелива свијећу и пали је шибицом. Свијећа и њена свјетлост симболизују свјетлост науке Христове. Свијећа гори цијелог дана на дан славе, а када изгори на неколико сантиметара до свијећњака, свијећа се гаси на сљедећи начин: домаћин се прекрсти, узме чашу са вином, из ње захвати једну кафену кашичицу вина и њу излије уз фитиљ свијеће која гори. Вино полако угаси свијећу. Потом се свијећа и чирак стављају пред икону, или на неко друго свечано мјесто у кући, ту стоји до сљедеће године и пали се приликом заједничких кућних молитви.
Приликом резања славског колача, у жито се, одозго у центар, ставља мања свјећица која гори док траје обред резања славског колача. По завршетку обреда жито се прелива црним вином, свјећица се гаси и вади из жита, а на њено мјесто може се ставити неки цвијет каранфил, ружа, босиљак.
