Актуелни амбасадор БиХ при УН Златко Лагумџија изнио је неистину да је "Аустрија 45 година послије Другог свјетског рата ушла у ЕУ и дан прије него је ушла у ЕУ, четири велике силе су донијеле одлуку да Аустрија више није њихов протекторат" - навео је професор уставног права Милан Благојевић реагујући на Лагумџијину изјаву.
Текст професора Благојевића преносимо у цијелости:
Златко Лагумџија, актуелни амбасадор БиХ при УН, гостујући на једној од овдашњих телевизија изнио је неистину да је "Аустрија 45 година послије Другог свјетског рата ушла у ЕУ и дан прије него је ушла у ЕУ, четири велике силе су донијеле одлуку да Аустрија више није њихов протекторат. Требало је 45 година да се Аустрија стабилизује у модерну државу".
Овом неистином Лагумџија је у ствари хтио да брани нешто што је правно и морално неодбрањиво, тј. да и ОХР наводно може да влада у БиХ као држави чланици УН и да гази њену сувереност наметањем своје воље као закона у БиХ.
Истина о Аустрији послије Другог свјетског рата је сасвим другачија од онога што је као неистину о њој изнио Лагумџија.
Наиме, од 1945. па све до 1955. године Аустрија није била држава, већ окупирана територија која је била издијељена на четири окупационе зоне: америчку, совјетску, британску и француску.
У свакој од тих зона власт је вршила окупациона сила.
Аустрија је, тачније речено Доња Аустрија, дио Горње Аустрије, Градишће и знатан дио Беча, све до 1955. године остала под окупацијом Совјетског Савеза и тек ће 12. маја 1955. године Аустрији бити призната независност.
Седам мјесеци након тога, 14. децембра 1955. године Аустрија је примљена као држава у УН и од тада она као држава, само њени надлежни органи а не било какав странац или ОХР, суверено доноси свој устав и законе те самостално одлучује о свим другим питањима од значаја за њу.
Тако је Аустрија самостално приступила и Европској заједници у јулу 1989. године.
Право на државну сувереност без владања ОХР-а, према Повељи УН припада и Босни и Херцеговини као држави чланици УН, једнако као и Аустрији, с тим што је БиХ примљена у УН у мају 1992. године.
Повеља УН толико јасно забрањује да било ко управља државом осим њених надлежних институција и зато ни Дејтонским споразумом није могло бити дато нити је дато право ОХР-у да управља Босном и Херцеговином, јер би тиме била прекршена
Повеља УН и њен врховни правни принцип суверене једнакости свих држава, а била би прекршена и забрана из члана 78. Повеље УН која каже да је забрањено да се протекторат (систем старатељства) уводи над било којом државом чланицом УН.
Зато није могло бити нити је било протектората над Аустријом након што је у децембру 1955. године постала држава чланица УН, а то право из Повеље УН једнако важи и за БиХ.
Због тога је изјава Лагумџије да је наводно "институција високог представника замишљена Дејтонским споразумом да постоји док се БиХ не интегрира у еуроатлантске тековине", тешка неистина, баш као што је и неистина да је, како рече Лагумџија,
Аустрија наводно дан прије него што је ушла у тадашњу ЕЗ била протекторат четирију великих сила.
Том неистином, умјесто да брани суверенитет своје државе, Лагумџија би да оправда нешто што је неопростиво, а то је противправно управљање Босном и Херцеговином од стране ОХР-а, као да БиХ није држава него колонија или протекторат, што је тешка и у досадашњој историји незабиљежена повреда Повеље УН.
Додуше, кад би Лагумџија говорио истину о свему овоме, срушио би цијелу конструкцију охаеровог противправног управљања Босном и Херцеговином.
