Његова плантажа у Бихаћу привлачи пажњу великих европских компанија, а љешници се извозе чак у Швајцарску и Њемачку.
Ален и његова супруга размишљали су шта да засаде на наслијеђеној земљи, а анализа је показала да је пјесковито тло идеално за љешнике. Инспирацију је пронашао у дјетињству, када је као дијете брао лешнике у том подручју.
Исламовић се хвали да су његови љешници већи и укуснији од других. Назива их "Титовим љешницима".
"То је мој мир и моје задовољство. Овамо долазим послије сваког концерта како бих напунио батерије. Донесем лежаљку, наточим чашу вина и не треба ми ништа више", открива Ален.
"То је сорта коју су још звали и Титови љешници, зато што је Тито наложио својим агрономима да му узгоје сорту која би могла да успијева у оваквим подручјима. То је посебан плод. Откако сам у љешницима често знам да купим све врсте чоколада с љешницима и да их оперем како како бих окусио љешник. Одмах знам да препознам који је истарски, јер је цијењен у цијелој Европи. Много је већи и укуснији од осталих. Када наиђем на неку другу сорту, чудим се како сам то прије могао да једем, јер је укус неупоредив са овим крупнијим", закључује он.
"С друге стране лешник данас успоређују са златом. Користи се у фармацији и то у великим количинама. Од њега се производе уља за козметичке сврхе. Љуска љешника је најбоља калорична вриједност за производњу пелета за гријање, а коријен за узгој тартуфа, ако то неко зна узгајати. Једном ријечју, једна феноменална биљка која рађа од 80 до 100 година и нуди велико богатство онима који се брину за њу", открио је Исламовић прије извјесног времена.
