Спортски центар Борик ће данас да прослави златни јубилеј, 50 година успјешног рада. Посјетиоци су у бањалучком “храму спорта” били свједоци бројних историјских мечева, успјеха , радовања али и туговања.
Све те успјехе читаоци су могли да испрате и на страницама Гласа који је од првих дана пратио сва дешавања у дворани у којој су славу стицали рукометаши Борца, кошаркашице Младог Крајишника, боксери Славије, легендарни Маријан Бенеш а касније и кошаркаши Борац Нектара.
Доајен спортског новинарства Бањалуке и бивше државе Лимун Папић овако је писао о отварању дворане Борик. Текст је објављен у Гласу 20. априла 1974. године:
“Борик” без премца
Годинама су Бањалучани, нарочито спортисти, поготово рукометаши, кошаркашице, боксери... живјели у нестрпљивом ишчекивању тренутка када ће спортска дворана постати стварност!
Тај дан су, ето, дочекали!
„Борик"! Бањалучки!
Јединствен! Лијеп. Прелијеп. Непоновљив.
Од данас он постаје својина спортиста. За њих престају недаће, потуцања, неизвјесност... Рукометаши више неће крстарити Југославијом у потрази за кровом. Добро су они упамтили шта значи играти у Карловцу, Сарајеву, Загребу, Славонској Пожеги... без присуства оних истинских, до сржи оданих навијача.
Кошаркашице су већ заборавиле како бруји оно: „Малене"! „Малене"! У Славонском Бро ду нашле су уточиште, али су увијек с чежњом помишљале: „Ех, када ћемо бити своје на своме!"
За кошаркаше су статистичари израчунали - преко стотину утакмица одиграли су ван Бањалуке. На крају то су скупо платили, морали су напустити друголигашко друштво и сада им предстоји да у новој републичкој конкуренцији потраже визу за повратак у старо јато. Да само знате на каквим су мукама боксери у недјељу били. Све се тог дана било окренуло против њих: хладно вријеме спустило је живу у термометру на критичних плус 10 степени. Укључене су електричне гријалице и та температура је одржавана на рингу. Одједном, нестало је електричне енергије, гријалице су се хладиле. На сву срећу првака, мјерење је извршено на само десет минута прије овог куршлуса.
Да је поновљено, ко зна како би гласила одлука званичних лица. Меч можда не би био ни одржан. Свему овоме дошао је крај: рукометаши ће своје госте дочекивати у „Борику", малене" се враћају навијачима, боксери више неће са страхом гледати у небо, дрхтати кад није зима, можда ће се кошаркаши брзо, већ ове јесени, вратити меду друголигаше, а онда и њих очекује „Борик".
Изванредна идеја дипл. арх. Сеада Захировића претворена је у мало ремек-дјело бетона и жељеза.
За „Борик" већ многи тврде: такве дворане нема у Југославији. То ће рећи и Миодраг Станојевић, савезни судија и секретар Такмичарске комисије Рукометног савеза Југославије, који је послије обиласка и верификације „Борика" записао:
„По комфору и функционалности 'Борик' нема премца у држави."
Стадион спортских игара је био храм рукомета.
Од вечерас „Борик" постаје храм бањалучког спорта.
Дефиле
Послије краћег церемонијала гледаоци су се на отварању представили боксери Славије, кошаркаши Борца, одбојкаши „Чајавеца", дизачи тегова Партизана... Наступили су чланови ЦКУДМ Веселин Маслеша", а одигран је и меч Савезне рукометне лиге Борац - Витекс. Кошаркашице Младог Крајишника су се састајале са прваком Југославије сарајевском Босном.
(Извор: Борац.спорт)
