Лејла Залихић, мјештанка Бутуровић Поља, једна је од оних који су преживјели трагедију која их је задесила. Међутим, њена прича о борби за живот леди крв у жилама.
- Не знам колико је сати било, можда пола 12. Муж, тринаестогодишња кћерка и ја смо заспали, а свекрва је била на другом спрату. Комшија нас је назвао и рекао да побјегнемо јер ће нам кућа поплавити. Изашли смо на прозор и видјели да вода надолази. Попели смо се на други спрат, а вода је све више надолазила. Узела сам неке основне ствари, попут личних докумената и слично - започиње своју причу Залихић за "Аваз".
Кућа се љуљала
Они су с другог спрата гледали кроз прозор и видјели да вода односи ауто, а кућа је почела да се љуља како је вода надолазила.
- Попели смо се на трећи спрат и звали ГСС, Хитну помоћ, полицију, међутим, тај неки мост преко којег се долази није био проходан и нису могли да дођу - казала је Залихић.
Каже да су се на трећем спрату задржали неких сат времена кад су осјетили да удара на доњи спрат. Били су свјесни шта ће се десити, али нису знали да ли ће успјети да се извуку.
- Осјетили смо кад се кућа јако заљуљала једном, па други пут и трећи пут се срушила, а и ми смо пропали заједно с њом. Сјећам се да сам чула вриске свог мужа, свекрве и кћерке и више се ничега не сјећам - кроз уздах прича Залихић.
Неке ствари, додаје, сазнала је тек сад. Напримјер, телефон јој је све вријеме био у руци.
- Стварно не знам зашто ми је био у руци и зашто сам га толико чврсто држала да ми и током плутања није испао из руке - објашњава Залихић.
Била је свјесна, каже, да јој нема породице. Није знала куда плови, сва је била изударана.
- Моја кћерка је примијетила свјетло у мојој руци и почела да ме дозива. Нисам могла да дођем до ње од дрва, ствари, кућанских апарата. Гурала сам их, ронила испод, прелазила изнад њих, рашчишћавала како би дошла до ње. Кад сам је нашла вукла сам је за собом, претешко је било, чизме су биле натопљене, одјећа, али смо успјеле да дођемо на обалу гдје смо сједиле сат и по можда. Покушавале смо сконтати гдје да идемо, нисмо знале у којем правцу кренути - прича Залихић.
Велике посљедице
Тада су угледале неког млађег човјека на води који је плутао на неком сплаву. Довикнула му је да узме једно тање дрво и да се одгурује на обалу и он је успио доћи до њих.
- Нас троје смо онда кроз шуму изашли покушавајући доћи до прве куће која није поплављена како би се пресвукли и дошли себи јер смо били мокри, блатњави, изударани, без обуће. Не сјећам се свих детаља, још сам ошамућена, знам да смо стигли до једне куће гдје је дошла и полиција и цивилна заштита па су нас одвели у хитну - казала је Залихић.
Није знала ништа за мужа, касније су јој јавили да је жив. Њену свекрву, међутим, још увијек нису нашли.
Каже да види на кћерки кад прича да је истраумирана и нада се да на њу неће оставити ово све велике посљедице јер је у јако осјетљивим годинама, а ово што је доживјела је заиста било страшно искуство.
- Супруг је са братом отишао у Бутуровић Поље у потрагу за несталим људима, првенствено својом мајком - казала је Залихић.
