Каран: 913 корака ка унитарној БиХ

Колумну професора Карана за Срну преносимо у цјелости:

Јачање БиХ на штету ентитета, а посредством међународне заједнице, формалноправно, а и практично, представља одступање од договорених Основних принципа, потписаних у Женеви 8. септембра 1995. године, када је тачком 2 одређено да се "Босна и Херцеговина састоји од два ентитета, Федерације Босне и Херцеговине, која је основана Вашингтонским споразумом и Републике Српске".

Треба напоменути да је високим представницима на овом задатку Уставни суд БиХ помогао тако што је прихватио предметне одлуке као домаћу власт и тиме и он допринио рушењу БиХ.

СВЕ ОДЛУКЕ ВИСОКИХ ПРЕДСТАВНИКА У ОСНОВИ СУ ПРЕНОШЕЊЕ НАДЛЕЖНОСТИ

Све одлуке високих представника у основи су преношење надлежности, а битно је напоменути да је надлежност кључни елемент свих федералних држава, те када нема надлежности федералних јединица нема више ни федерације.

Сви високи представници своја овлашћења користили су селективно, врло често за наметање законских и других рјешења, те готово непрестано користили притиске и уцјене у раду са домаћом политичком структуром.

Може се запазити да високи представници и нелегални Кристијан Шмит нису само доносили законе када су власти БиХ и ентитета пропуштале да то благовремено саме учине, већ су мијењали и укидали важеће законе и друге прописе који су били благовремено донесени од домаћих власти, али чија садржина према њиховој оцјени није била одговарајућа.

Генерално посматрајући, имајући у виду институције основане одлукама високих представника, али и њихову улогу у реформама које су провеле домаће власти и начин на који су ту улогу вршили, може се закључити да су акти високих представника и нелегалног Шмита највише допринијели ситуацији у којој Уставом БиХ установљен правни систем у стварности представља нешто сасвим друго и да је држава установљена Уставом БиХ имагинарна, посебно у сегменту њене суверености, док је њена стварност у форми протектората.

Запањујући је податак о интервенцијама високих представника и нелегитимног Шмита у уставноправни поредак БиХ кроз донесених 913 одлука.

Посматрајући појединачно дјеловање високих представника и нелегалног Шмита може се закључити да је најактивнији био Педи Ешдаун доносећи 409 одлука, те Волфганг Петрич са 237 наметнутих одлука, док је Карлос Вестендорп наметнуо 73, Кристијан Шварц-Шилинг 68, Мирослав Лајчак 31, Валентин Инцко 70, а нелегитимно и нелегално дјеловање несрећног Шмита преточено је у 25 одлука.

Високи представници и нелегитимни Шмит наметнули су 128 одлука о симболима и питањима на нивоу БиХ, од којих треба посебно истаћи одлуке којима је интервенисано у уставе Републике Српске и БиХ, којима је директно утицао на уставотворну, законодавну, извршну и судску власт у БиХ.

Потребно је истаћи и одлуке о наметању Закона о граничној служби, Закон о оснивању Суда БиХ, те одлуке којима се проглашава Закон о имунитету Републике Српске, Федерације БиХ и БиХ. Највише одлука, укупно 59 за вријеме његовог мандата, у овој области наметнуо је Педи Ешдаун.

По питању одлука високих представника и нелегитимног Шмита о економији, од укупно 99 одлука, Вестендорп је наметнуо девет, Петрич 36, Ешдаун 34, Шварц-Шилинг 13, Лајчак три, Инцко и нелегални Шмит по двије.

Између осталих, високи представници су наметнули Одлуку о наметању Закона о телекомуникацијама БиХ, Одлуку о оснивању Института за акредитацију БиХ, Одлука којом се намеће Закон о метрологији БиХ, Одлуку којом се доноси Закон о измјенама и допунама Закона о финансирању институција БиХ и многе друге.

Од 186 одлука високих представника и нелегитимног Шмита о правној реформи највише је интервенисао Ешдаун са укупно 128 одлука. У овој области веома су значајне одлуке којим је основано Тужилаштво БиХ, те којима је интервенисано у комплетно кривично законодавство.

Одлуке високог представника и нелегитимног Шмита за подручје Федерације, Мостара и Херцеговинско-неретванског кантона броје укупно 78 одлука, од којих је Ешдаун наметнуо 41.

Високи представници су донијели укупно 206 одлука о смјенама и суспензијама. Кроз анализу и слијед доношења одлука из ове области, као и увидом у списак личности које су смијењене, могуће је пратити развој интересовања и ширење овлашћења високог представника. Треба напоменути да је ово област у којој је високи представник донио највећи број одлука.

Кроз 19 одлука високих представника о медијима успостављане су нове институције у области комуникација, односно телекомуникација. Тако је 1998. године успостављена Независна комисија за медије, као и Регулаторна агенција за комуникације, да би 2001. Одлуком високог представника дошло до спајања надлежности Независне комисије за медије и Регулаторне агенције за телекомуникације, чиме је успостављено једно регулаторно тијело за комуникације под називом Регулаторна агенција за комуникације, у чију надлежност спадају електронски медији и телекомуникације.

Високи представници донијели су укупно 125 одлука о имовинским законима, повратку расељених особа и избјеглица, а посебну пажњу овој теми посветио је Волфганг Петрич доносећи 58 одлука.

Високи представници донијели су укупно 72 одлуке о појединцима који су осумњичени за ратне злочине почињене на подручју бивше Југославије.

НЕУСТАВНО ИНСТИТУЦИОНАЛНО УЧЕШЋЕ МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ У ВЛАСТИ БиХ

Устав БиХ не садржи одредбе које би се односиле на институционално учешће међународне заједнице у стварању и функционисању власти у БиХ, иако је то учешће у пракси веома присутно, понајприје изражено кроз постојање и функционисање Савјета за имплементацију мира, конституисаног Лондонском декларацијом од децембра 1995. године.

Сједнице Савјета за имплементацију мира, односно његовог Управног одбора, се организују као конференције на којима присуствују представници земаља гараната Дејтонског мировног споразума /осим Србије и Хрватске/, страна потписница тог споразума, међународни представници у БиХ или представници међународних организација које имају мандат у БиХ, те представници земље домаћина, а тачан временски распоред њиховог одржавања није унапријед одређен.

Неке од најзначајнијих конференција које су до сада одржане су оне у Лондону (децембра 1996. године), Синтри (маја 1997. године), Бону (децембра 1997. године), Луксембургу (јуна 1998. године), Мадриду (децембра 1998. године), Бриселу (маја 2000. године), а вриједи поменути и Декларацију из Њујорка (новембра 1999. године), с обзиром на то да је тај акт добио тежину претходно побројаних конференција.

На неким од ових конференција дошло је до претакања политичких ставова у формалне правне категорије и овлаштења, којима је остварен утицај на надлежност и рад институција БиХ, на начин и у форми коју Устав БиХ, као ни устави ентитета, не познају.

Дакле, иако првенствено политички акти, декларације конференција у стварности су добиле сасвим другачију улогу, стекле су статус уговора и споразума који је касније (у парламентарној процедури или мимо ње у виду одлука високог представника) озакоњен.

На овај начин дио међународне заједнице врши сталну ревизију Дејтонског мировног споразума и то, судећи бар по досадашњој пракси, углавном на штету ентитета. Такви поступци улози Савјета дају негативну конотацију, јер ревизију Дејтонског мировног споразума, као сваког међународног уговора, могу вршити само стране потписнице.

БиХ – ПРИВАТНА ДРЖАВА ВИСОКИХ ПРЕДСТАВНИКА, ПА ЧАК И НЕСРЕЋНОГ И НЕЛЕГИТИМНОГ ШМИТА

Надлежности нису поклон, него резултат међународног споразума. Дејтонски споразум је међународни уговор, а његово кршење од високих представника и институција БиХ представља опасаност не само за БиХ, већ и за међународно право у цјелини.

Високи представници, од првог до посљедњег, па све до несрећног и нелегитимног Шмита срушили су све и направили своју приватну државу, протекторат невиђених размјера.

Република Српска не тражи ништа више од оног што јој припада, а то је њена уставна позиција, призната и верификована Дејтонским мировним споразумом. Зато захтијевамо поштовање потписаног у Дејтону 1995. године, а будући да га високи представници и несрећни Шмит 30 година у континуитету урушавају, онда ће то обезбиједити народ и то путем референдума као најдемократскијег начина изражавања народне воље.