"Мог оца су толико мучили да их је преклињао да га убију, рекли су му да је то зато што је Србин"

"Умјесто да нас уједињују, оне нас дијеле. Људи из БиХ су на свој начин зацијелили своје ране, а ми их данас поново отварамо", рекла је Ивановићева на панел-дискусији у УН на којој српске жртве свједоче о страхотама које су преживјеле током рата.

Она је испричала да је рођена у Ливну и да је прије рата, 1991. године, било 5.000 Срба који су живјели у овој области, а да их данас има само 20.

Ивановићева је испричала да су њени родитељи прије рата вјеровали да им нико не би наудио јер су били добри људи, познати у заједници и помагали су свима, и Хрватима и Бошњацима.

"Али, моји родитељи су били Срби, и онда је све почело. У мају 1992. пет хрватских војника је дошло и одвело мог оца на испитивање - никада се више није вратио кући", рекла је Ивановићева.

Она је додала да је њен отац био у полицијској станици, а касније је пребачен у средњу школу "Иван Горан Ковачић", која је претворена у концентрациони логор за Србе, који су водили Бошњаци и Хрвати.

"Смјештен је са још 12 Срба који су радили као сезонски радници у Хрватској и Словенији. Били су заробљени и доведени у логор у Ливну. Данима су били мучени, а онда и убијени. Мој отац је био мучен пет мјесеци", навела је Ивановићева.

Она је истакла да се историја из Другог свјетског рата понављала, и то у великим размјерама.

"Мучење које је мој отац преживио било је песничење, пендречење, ударање жицама, чизмама... Манијачки су га газили, стављали му пиштољ у уста пријетећи да ће га убити. Мој отац је у толиком болу био да је преклињао да га убију. Рекли су му да, зато што је Србин, прво ће да га муче, а онда да га убију", навела је Ивановићева.

Према њеним ријечима, кад би се један војник уморио, други би га замијенио док се и сам не би уморио да мучи њеног оца.

"Једне ноћи су му ставили повез на очи и рекли да га воде на стријељање. Кад су га извадили из аута рекли су да пази гдје вози да не би згазио тијела своје браће и рођака. Овакве пресије су вршене сваког дана. Најгоре је била електрична столица, сипали би воду свуда и ставили га на столицу. Имао је опекотине свуда", испричала је Ивановићева.

Она је додала да су на крају њеног оца ставили у самицу, гдје спавао на бетонском поду пет и по мјесеци, а мајка је за то вријеме живјела у сталном страху јер су стално биле пљачке, нестанак Срба, спаљивања кућа.

"Једног јутра је наша комшиница пронађена мртва у кући. Била је гола и силована. Имала је рану од ватреног оружја на грудима и изломљене удове. Моја мајка је одведена у логор, гдје су је редовно тукли и мучили на електричној столици, као и мог оца. Пријетили су јој, уз мучење, да ће да доведу сву њену дјецу и да их побију пред њом", посвједочила је Ивановићева.

Панел "Ми говоримо, јер они не могу - гласови које треба чути", организовала је Стална мисија Србије при УН.