Желите брак, а остајете сами: Гдје гријешимо и зашто се не појављује онај прави?

У времену када се чини да су љубав и партнерство доступнији него икада, све је више оних који дуго остају сами.

Шта ако никако не успијевам да пронађем партнера? Шта ако сви око мене улазе у везе, вјенчавају се, добијају дјецу, а ја и даље чекам? Да ли са мном нешто није у реду? Да ли се нисам довољно молила? Или можда једноставно нисам срела праву особу?

У времену у којем нам се чини да су љубав и партнерство доступнији него икада, парадоксално је све више људи који су сами. А посебно је тешко када самоћа није нешто што смо изабрали, већ нешто у чему смо се нашли.

Ту се често јавља и питање вјере: шта Црква каже о томе када човјек жели брак, али не успијева да пронађе особу са којом би га засновао?

Православна црква брак сматра светом заједницом и једним од путева човјековог живота у Богу. Брак није замишљен само као друштвени договор или начин да човјек не буде сам, већ као заједница љубави, узајамног даривања и духовног живота.

Али истовремено, православна традиција не учи да је брак једини могући пут испуњеног хришћанског живота.

У Новом завјету апостол Павле говори и о људима који живе неожењени и неудате, наглашавајући да сваки човјек има свој дар и свој пут. Православна црква зато признаје и брак и живот у целибату као различите начине живота.

То је важно јер значи да човјекова вриједност није одређена тиме да ли има супружника. Другим ријечима, жена која није пронашла мужа није „мање остварена“, нити мушкарац који није пронашао жену има мање вриједности.

Ту ствари постају много компликованије. Јер лако је рећи: „Буди задовољна сама са собом”, када човјек заправо жели да воли и буде вољен, да дијели живот са неким, да има породицу.

Република Српска

Служен парастос генералу Ратку Младићу у Обудовцу код Шамца

Црква не сматра ту жељу погрешном. Напротив, брак је у православљу благословена заједница и природна жеља за блискошћу, љубављу и породицом није нешто чега човјек треба да се стиди.

Али постоји једна важна ствар: жеља за браком не значи да треба по сваку цијену ући у брак. Јер партнерство само да бисмо престали да будемо сами није исто што и љубав.

Понекад човјек толико дуго чека да почне да размишља: „Само да се неко појави.” А управо ту може настати проблем. Јер није сваки однос бољи од самоће.

Ово је једна од најчешћих романтичних представа које повезујемо са вјером: да негдје постоји особа коју је Бог унапријед намијенио баш нама и да ћемо, када дође прави тренутак, једноставно знати. Међутим, то није нешто што православно учење поставља као догму.

Црквено схватање брака много више говори о слободној вољи, одговорности, љубави, жртви и заједничком ходу према Богу него о идеји „سродне душе” која нам је негдје унапријед одређена.

Зато се не може рећи да је човјек сам зато што „још није дошао његов суђени партнер”. Исто тако, не значи да је неко пропустио своју једину прилику зато што се једна веза завршила.

Па зашто онда некоме љубав долази лако, а неко чека годинама? На то нема једноставног црквеног одговора. Вјера не даје обећање да ће свако ко се довољно моли добити супружника, нити да ће се жеља остварити онда када ми то желимо.

И управо је то можда један од најтежих дијелова вјере прихватити да не можемо да контролишемо све оно што највише желимо.

То, међутим, не значи да треба само сједити и чекати. Човјек може да се моли, да ради на себи, да упознаје људе, да излази, разговара, прихвата позиве, да буде отворен за нова познанства. Може да тражи савјет од људи којима вјерује, укључујући и свог свештеника.

Православна црква управо наглашава да је духовно вођство дио припреме за брак и да разговор са свештеником може помоћи човјеку да разумије шта брак заиста подразумијева.

Понекад проблем није у томе што „нема добрих мушкараца” или „нема добрих жена”. Понекад не знамо да препознамо здрав однос.

Градови и општине

Почео Сабор демобилисаних бораца: "Ми знамо зашто!" у Хан Пијеску

Неко изнова бира емоционално недоступне особе. Неко се плаши блискости. Неко идеализује људе који га не желе, док одбија оне који би му пружили сигурност. Неко се толико плаши самоће да остаје у односима који га повређују.

И ту вјера и лични рад могу да се сусретну. Молитва није замјена за самопосматрање.

Ако стално улазимо у исте обрасце, можда питање више није само: „Када ће ми Бог послати партнера?”, већ и: „Зашто бирам људе које бирам? Чега се плашим? Шта заправо очекујем од љубави?” То су питања која могу бити веома важна.

Да ли је самоћа казна?

Не. И можда је управо то најважније што треба рећи човјеку који је дуго сам.

Самоћа није доказ да га је Бог заборавио. Православна традиција чак посебно говори о људима који су позвани на живот без брака. Целибат и дјевичанство имају своје мјесто у црквеном учењу, што показује да брак није једини начин на који човјек може да живи смислен, дубок и Богу посвећен живот.

Наравно, постоји велика разлика између особе која је слободно изабрала такав живот и особе која пати зато што није успјела да пронађе партнера. И управо зато не треба романтизовати самоћу. Можемо истовремено бити захвални за свој живот и жељети некога са ким ћемо га дијелити. То није контрадикција.

Шта онда радити док чекамо? Можда је најздравији одговор много једноставнији него што мислимо. Не одустати од љубави, али не ставити живот на чекање због ње. Живјети сада. Градити пријатељства. Упознавати људе. Неговати породицу. Радити оно што волимо. Путовати. Учити. Молити се. Ићи у цркву ако нам вјера значи. Разговарати са људима који нам могу помоћи. Радити на сопственим ранама и обрасцима.

И, када се појави неко, не питати само: „Да ли је ово особа коју ми је Бог послао?”, него и: „Да ли је ово човјек са којим могу да градим однос пун поштовања, слободе, одговорности и љубави?”

Јер брак, према православном схватању, није бјекство од самоће. Он је заједница у којој се двоје људи међусобно дарују и заједно пролазе кроз живот.

Понекад толико дуго тражимо партнера да заборавимо да је питање много дубље. Не: „Зашто још немам никога?”, већ: „Какав живот желим да живим, са партнером или без њега?”

Ако се партнер појави нека буде неко са ким ћемо тај живот моћи да градимо. Ако се не појави одмах наш живот није због тога мање вриједан.

А можда је управо у томе и она најтежа лекција вјере: не знамо увијек зашто се нешто догађа, али можемо да покушамо да не дозволимо да нас чекање претвори у огорченост.

Јер можда није сваки период самоће казна, нити је свако чекање празно вријеме. Понекад је то само дио живота који још не разумијемо.

И зато она мисао са почетка можда добија потпуно другачије значење: „Такав је састав васионе, уколико је ствар драгоцјенија, утолико је скривенија.”

Можда не треба одустати од жеље за љубављу. Али не треба ни одлагати сопствени живот док она не дође, преноси Она.рс.