Саша Јанковић, стручњак за људска права и савјетник за безбједност, објавио је колумну у листу "Време" у којој се осврће на тренутну ситуацију у БиХ.
Колумну преносимо у цјелости и без измјена ради аутентичности.
"Са политиком Милорада Додика дубоко се не слажем. Прије мање од годину дана јавно сам га позвао да поднесе оставку, јер сматрам да свађа Републику Српску и Србе са Западом и тако прави штету националним интересима.
Пре неколико година, гостујући код Сенада Хаџифеизовића, говорио сам о несталности и штетности његових ставова, а и даље стојим иза сваке речи. Он је о мени, док сам се 2017. и 2018. године, бавио политиком, јавно баш ружно говорио.
Верујем и да је пред председничке изборе 2017. године утицао да се много људи упише на бирачки списак у Србији иако у њој не живе и да се и тако лажира изборни резултат Александра Вучића. Ја то никада не бих радио ни за себе, ни за другог. Другим речима, јако се и по много чему разликујемо.
Иако различити, Додик, ја и сви ми живимо у истом свету. Безбедност тог света, а откад постоји оружје глобалног уништења и његов опстанак, одржавају се на каквом-таквом међународном поретку. Тај поредак свакодневно подривају двоструки аршини, лицемерје, незасита жеђ за моћи код оних који су већ незамисливо моћни и богати а желе још и довели су свет на ивицу понора. А онда, као да зло није довољно, међународни поредак крњи се и грешкама почињеним у доброј намери. Зла је увек било и биће. Зло добро не слуша. Али грешке се можда могу спречити, зато ово пишем.
ЗАКОН УКОРИЧЕН ДОДИКОВОМ СЛИКОМ
Подсетићу, Милорад Додик, председник Републике Српске, годинама је, а посебно у последњем периоду, опонирао законима и институцијама БиХ и високом представнику међународне заједнице за БиХ Кристијану Шмиту, чак му претио забраном уласка у Српску. Шмит је онда својом одлуком у Кривични закон БиХ унео одредбу да је непоштовање његових одлука кривично дело за које починилац иде у затвор - лишава се права на слободу, али и права да обавља јавну функцију.
Одлука тј. нови члан Закона као да је био укоричен Додиковом сликом. И после тога Додик је наставио по свом, а Тужилаштво БиХ је покренуло кривични поступак теретећи га за новоуспостављено кривично дело. И, ваљда, директора "Службеног гласника" Републике Српске што је у том гласилу објавио неку његову одлуку која негира Шмитове одлуке.
Сматрам да је велика грешка, опасна по БиХ али и штетна за регионалну и глобалну политичку заједницу, покушај да се политика коју води Додик угуши затвором и забраном обав- љања политичких функција, поготово онако како је то за ову конкретну прилику и лик прописала Канцеларија високог представника.
То је велика и опасна грешка по БиХ јер су највећи изгледи да циљ - заштита њеног интегритета и суверенитета - неће бити постигнут, већ обрнуто ојачаће се и подстаћи процеси који се управо желе спречити. Уверен сам да ће кривичним прогоном и протеривањем Додика из институција бити брзо потрошена свака корист која се, и то само можда, привремено постигне за државно јединство и сувереност БиХ. А на шине ће бити стављени да убрзавају и расту ванинституционални процеси са огромним дезинтегративним, па и конфликтним потенцијалом.
Јер, сепаратизам Срба или бар дела Срба у БиХ не може се изједначавати са Милетом Додиком. Он има своје узроке у реалним и нерешеним унутрашњим етничким и друштвенополитичким, регионалним и геоконфликтима које Додик искоришћава, па можда и подстиче за своје (а сматрам и не само своје) политичке циљеве, али они свеједно постоје и без њега. Његовим уклањањем из институција и политичког живота БиХ они неће нестати све и да таква интервенција успе, а сумњам да на дуже стазе хоће. У ствари, сва је прилика да ће проблеми које би Шмит да реши тиме добити ново гориво и да ће истеривањем Додика из институција њихов дух бити пуштен из боце коју ионако не доживљава као свој дом.
То је, наравно, моја политичка процена у којој можда, и надам се, грешим, али не бих рекао да је тако и до сада нисам.
САТ КОЈИ ПОЧИЊЕ ДА КУЦА
С друге стране, у погледу правила на којима се још, како-тако, одржава данашњи међународни поредак, моје замерке се не заснивају на политичким проценама, већ на ономе што академски и искуствено знам о демократији, држави и праву.
Апсолутне монархије, у којима неко има неограничену правну и фактичку моћ (а притом по правилу није ни демократски од народа изабран), с разлогом су пре више векова отишле у политичку историју. Додуше, могуће је и данас замислити у толикој мери ванредну ситуацију, попут стравичног рата у коме су стране на путу међусобног (само)уништења и где највиши светски ауторитет нема другог решења већ да привремено постави "диктатора мира" да уз помоћ међународних оружаних снага гарантује спровођење мировног споразума и тако створи услове за опстанак живота и повратак у демократско стање. У ствари, не треба да замислимо, десило се у БиХ.
Али, десило се пре скоро 30 година! Пре три деценије! Такво стање, у толиком трајању, недопустива је демократска ано- малија која дискредитује или исправност решења које је требало да омогући (јединствена, суверена БиХ), или способност оних који су себи узели за право (и одговорност) да решења доносе, намећу и спроводе. И ма колико испрва била шанса за суверену БиХ, тридесет година касније та аномалија је највећа негација њене суверености - како може бити суверена држава у којој странац, постављен од странаца, доноси законе и смењује домаће функционере, и врховни је тумач највишег прописа који притом није донео народ те "суверене државе?
Како год, случај Додик лако може да буде игла која ће да распрсне тај предугачки парадокс, и то кроз неконтролисани експлозивни процес уместо кроз осмишљено, договорено и припремљено боље решење (а на њему се, колико знам, ради).
Пошто смо прешли са политичког терена (циљ један - ефекат други) на демократски (демократски дефицит), па на државотворни (сувереност високог представника, а не народа и институција БиХ), закорачимо сада и на правни терен. И ту се отварају нове димензије проблема: Додика гоне по изменама Кривичног закона БиХ које је својом одлуком донео високи представник.
Јако је, јако широко тумачење према коме је високи представник за БиХ овлашћен да (уместо као свугде на свету, од народа изабрано законодавно тело парламент) доноси нове и мења постојеће законе, па чак и против воље тог тела. Овај текст није писан за правни журнал, па не улази у детаље. Али констатујмо само да високи представници доносе законе у БиХ позивајући се на одредбе Анекса 10 Општег оквирног споразума за мир у БиХ и на Закључке конференције Савета за имплементацију мира одржане 1997. године у Бону, а да нити у Анексу нити у Закључцима нигде изричито не стоји да високи представник може да доноси законе. А и како би стајало, с обзиром на све оно што је горе истакнуто ио демократији и суверености, што људи који су Анекс и Закључке писали засигур но знају. Када политика ради стабилности" погази право, сат почиње да куца. А овај куца одавно.
ШТА ЗНАЧИ ДРУГИ НАЧИН
По закону високог представника, мом политичком неистомишљенику Додику прете лишавање права на слободу и одузимање пасивног бирачког права (права да буде биран на неку функцију). И почетници у праву знају: да би власт неког могла лишити неког права, односно ограничити га, то мора да буде учињено у складу за законом. А да би закон био "закон", није довољно да се тако зове, већ, а посебно у кривичном праву, мора да буде довољно конкретан да би био предвидив.
Дакле, да би неко био кажњен јер је урадио нешто што се не сме, мора се тачно знати шта се то не сме! Одредба коју је у Кривични закон октроисао високи представник Шмит каже да ће се казнити свако ко "не примени, не спроведе, не изврши или на други начин не поштује одлуку високог представника за Босну и Херцеговину.... Шта се све може подвести под "на други начин не поштује"? Да ли и овај текст може да се схвати као "на други начин непоштовање"? Ако неко направи виц о Муји и Хаси како дискутују о одлуци високог представника, хоће ли у затвор ако се неком тако ћефне? А онај ко се смејао вицу? Ово звучи као банализација, али у ствари није, управо о томе се ради. Начела и правила кривичног права граде се миленијумима. Да ли је Додик толико специфичан случај да их вреди жртвовати? И шта ће све и ко, сем Додика, проћи кроз ту због њега направљену пукотину у правној држави, а правна држава је једна од највећих европских тековина? Није ли Шмитова одредба огроман корак ка њеној супротности-полицијској држави? За правне лаике, полицијска држава није она у којој је на власти полиција, већ у којој, између осталог, разни администратори и делови државне администрације могу по потреби и находењу да кажњавају људе и забрањују разне друштвене активности.
Коначно, Додик спори да је Шмит уопште високи представник. Каже да Савет безбедности УН није потврдио његов избор својом резолуцијом. Из Шмитове канцеларије кажу: и не треба да потврди. Опет без упуштања у дубоке правне анализе, није ли макар сумњиво да је све високе представнике пре Шмита баш тако, резолуцијом, потврдио Савет безбедности. И да је то тражено и за самог Шмита, али су Русија и Кина уложиле вето и мандат Шмита није потврден. Ако није ни требало, па зашто су тиме свих ових деценија уопште замајавали Савет безбедности УН, трошили време најауторитативнијег тела међународне заједнице на свету? И то не једном, већ осам путза Шмита и његових седам претходника. Једина разлика је да су њихови мандати потврђени резолуцијама, његов није. Чињеница је да Члан 1 Анекса 10 Споразума није прецизан - каже да ће високи представници бити "постављани у складуса релевантним резолуцијама Савета безбедности", а не "постављани резолуцијама Савета безбедности".
Али од 1995. године до сада је то тумачено тако да су постављани резолуцијама, и тако су током ових 28 година и постављани, а обичаји су формалан извор медународног права. Може ли се неправом борити за право, да ли циљ оправдава средство, и ако оправдава, важи ли то за све или само за најјаче?
И шта ако се испостави, како то обично пре или касније бива, да и од јачег има јачи? Међународна заједница, поготово после скоро 30 година, мора боље и због БиХ и због себе. Додик је ту најмање битан, а праве од њега обрнуто.
Грешке ми на Балкану скупо плаћамо, било да их правимо сами или да их праве други на нама.
