Српска православна црква и вјерници данас славе Светог Луку, једног од првих проповједника хришћанства, савременика Исуса Христа и аутора једног од четири Јеванђеља.
Црква га сматра оснивачем хришћанског иконописа, пошто је живописао три иконе Пресвете Богородице и иконе Светих апостола Петра и Павла.
Родом је из Антиохије, а у младости је учио грчку филозофију, медицину и живопис.
Свети Лука је живот окончао у 84. години, а његове мошти пренесене су у Цариград у време Констанција, сина Константиновог.
Празник је у народу познат као Лучиндан и честа је слава српских породица.
Вјерници га славе и као исцјелитеља и заштитника појединих заната.
У Србији овог дана концима опасују торове да вукови не даве стоку, уз ријечи "Иде Лука, ево вука" или "Свети Лука, снијег до кука", јер скоро наступа зима, када се вукови приближавају селима.
СПЦ данас слави и Светог Петра Цетињског, који је 1782. постао митрополит и господар Црне Горе.
Цијели живот посветио је свом народу, радио је на помирењу завађених племена и бранио земљу од освајача.
Иако је био кнез, живио је као монах у једној тјескобној ћелији.
Обичаји и вјеровања за Лучиндан
У нашем се народу култ Светом апостолу и јеванђелисти Луки нарочито учврстио за вријеме владавине деспота Ђурђа Бранковића, који је приликом турских освајања премјестио његове мошти у своју цркву Светог Успења у Смедереву, гдје су се налазиле све док нису пренијете у Купиново у Срему, а после тога им се губи сваки траг. У Срба се овај празник најчешће назива Лучиндан и он је у народном календару од изузетног значаја, будући да се сматра деобним даном између јесени и зиме.
Свети апостол и јеванђелиста Лука празнује се прије свега због здравља и благостања, а понегдје се усталио и као такозвани празник од вукова, па су домаћини везивали врпце око тора, не би ли чељусти вукова остале неисукане да не могу клати овце.
Лучиндан је један од празника када су се традиционално организовале такозване овновске свадбе, које су биле распрострањене широм Србије, а у различитим крајевима везују се за различите празнике. Наиме, домаћини би овнове раздвајали од оваца неколико седмица прије Лучиндана, а на сам тај дан организовани су салаши или гозбе, на којима су се уз богату трпезу овнови и овце поново спајали. Обичај је био да женска дјеца узјашу овнове прије него што их домаћин пусти међу овце како би било што више женских јагањаца.
