Православни хришћани, који се придржавају јулијанског календара, обиљежавају данас Велики четвртак. Хришћани се сјећају посљедњег обједовања Исуса Христа, Тајне вечере, а данас је прилика да се и највећи грешници разријеше гријеха.
У храмовима се служи литургија Светог Василија великог, а на Велики четвртак је установљена и Света тајна причешћа, због чега се вјерује да ће и највећим грешницима који се тог дана причесте бити опроштени гријехови.
Мироварење
Православне цркве на Велики четвртак обављају мироварење. Миро се кува три дана, од понедјељка до сриједе, у казанима у којима се ставља освећена вода, чисто вино и маслиново уље, а потом разна уља, смоле, биљке и мириси. Код нас се користи тридесетак материја, њихов списак не мора да је увијек у потпуности исти, док Цариградска патријаршија користи увијек око 60 материја. Током тродневног варења непрестано се чита Јеванђеље. Освећење се обавља на Велики четвртак. Свето миро се шаље у епархије у земљи и ван ње. Само аутокефалне цркве имају право мироварења, то је уједно и симбол њихове самосталности.
На Велики четвртак нема весеља, али има окупљања вјерујућих. Код неких православних народа и у неким крајевима Србије тог се дана, а не на Велики петак, боје ускршња јаја, док се у Русији на Велики четвртак меси ускршњи слатки колач. Према јеванђеоским записима, Христос је на Тајној вечери благословио хљеб и подијеливши га апостолима рекао "Ово је тијело моје које се за вас ломи ради опроштења гријехова".
Затим је узео чашу вина и додао, "Пијте из ове чаше сви, ово је крв моја Новога Завјета, која се пролива за вас и за многе, ради отпуштања гријеха".
Христове ријечи се на Велики четвртак, понављају на литургијама прије причешћа вјерника, по узору на прву причест Христову и његових апостола. Празновање у свим храмовима СПЦ почиње литургијом Светог Василија Великог која се служи десет пута годишње, на све велике православне празнике. На тај дан увече, читају се дванаест јеванђеља о страдању Христовом, и док се читају јеванђеља народ у цркви клечи.
Празник је један од дана одређених за причешће верника који су, поштујући православни канон, постили на води најмање пет посљедњих дана. На литургијама се вјерници причешћују хлебом или нафором - телом Христовим и вином које је симбол његове крви проливене за спас људског рода.
Обичаји
Народ вјерује да и највећим грешницима, који се причесте на данашњи дан, бивају опроштени гријеси. Завршетком литургије престаје се за звоњењем, већ се клепа, удара у дрвену даску, све до сахране Христове. Послије литургије је дозвољено јести на уљу и попити нешто вина.
Велики четвртак је покретни празник јер је дио Великог, Часног или Васкршњег поста, који траје шест недјеља. Вјерници који се придржавају правила поста, прве и посљедње недеље не једу чак ни рибу, већ другу посну храну, припремљену на води, без уља. На Велики петак је чак пожељно да се ништа не једе читав дан. На литургији на Велики четвртак освећују се и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко цијеле године.
За Велики четвртак у народу постоје разна вјеровања и обичаји, па тако у манастир Троношу сељаци из оближњих села доносе на овај дан велику свећу, тешку више десетина килограма од чистог воска, која се пали током читаве године, док се не донесе сљедећа. Овај дан се у неким крајевима слави као слава орача, они оду до њиве са запрежном стоком, али не раде ништа.
У таковском крају на овај дан се боје ускршња јаја. Понекад фарбање јаја траје три дана, протежући се на Велики петак и Велику суботу, и то искључиво прије подне. Некада су се јаја фарбала копривом и љуском од лука, а прво обојено јаје. "чуваркућу" дјеца односе на њиву и ту га остављају да га сунце огрије. Послије подне се јаје враћа у кућу, гдје се чува цијеле године.
Народ вјерује да су овога дана отворена рајска врата на небу, и ко год тога дана што удијели за мртве, то му се види. Овога дана служи црква. Жене иду у цркву и остављају понеко јаје за душу умрлих. На Велики се четвртак не ради.
Своје обичаје за Ускрс имају и Власи из Поморавског округа. Тако етнолог Миодраг Алексић из Јагодине, аутор више монографија о селима тог краја и књиге "Занати старе Јагодине", каже да Власи на Велики четвртак рано изјутра беру бурјан (бобице сличне црној зови) и носе покојницима "да се сване у гробље". Ставља се код узглавља покојника и пали се ватра да би се он угријао.
