Сјекирама, ножевима, крамповима, „србомлатом“ и разноразним тупим предметима.
Тако су тог хладног и крвавог седмог фебруара 1942 године у свитање, усташе на звјерски начин клале, масакрирале, и на кућним праговима убијале све што је било српско у Дракулићу, Мотикама, Шарговцу и руднику Раковац. Тихо, без иједног испаљеног метка за свега неколико сати само зато што су били Срби гашена су као свијеће читава покољења. Гламочани, Стијаковићи, Митровићи, Брковићи само су нека од њих. Више од 2300 Срба међу којима и 551 дијете није се спасило руке тадашњих џелата.
Усташки водичи биле су комшије. Породици Гламочанин убили су тада око 40 чланова, прича за „Досије“ њихов потомак Ранко Гламочанин. Бака је са уницима каже била одведена у шталу, затим су их одатле појединачно изводили и убијали хладим оружјем. Стрицу су му тог дана усташе побиле 5 синова и 5 кћери.
Отац је био у Њемачкој у заробљеништву. Када се вратио умјесто жене и дјеце на породичном огњишту дочекала га је једна мачка али и пустош. Причао је каже Ранко како је касније многе ствари препознавао управо код комшија Хрвата.
И слабо се шта сем мачке могло послије седмог фебруара наћи у овим бањалучким селима. Баке, дједове, стричеве изгубио је тада и Никола Брковић из Мотика. Отац му је преживио пуком срећом. Оно што му је причао он је каже дужан да данас прича другима, да се никада не заборави на шта су усташе биле спремне.
Данима су тијела била остављена по селу . Данима су их по двориштима разносили разноразне животиње. Нису усташе имале милости ни према Николином рођаку Слободану, који је још био дијете. Девет пута избоден је бајонетом али је неким чудом остао жив.
Спаса није било ни за 103-троје Тодориновића у Шарговцу и Дракулићу. Поклани су и убијени на мучки начин. Смрт је успио тада избјећи свекар Љепе Тодориновић, али не и његова кћерка. Затекао се, прича Љепа у млину. Затрпан сијеном јасно је тада послије покоља чуо како су млинару Марку Липовцу пренијели да су све Србе помели гвозденом метлом.
Од тог дана ништа није било исто. У кући Тодориновића знало се једно правило.
Политику геноцида над Србима Независна држава Хрватска започела је још 1941. Етнички и вјерски „чиста“ хрватска држава био је њихов главни циљ. Звјерски, бруталан и најмасовнији појединачни злочин над Србима испланиран је до детаља. Сковао га је Виктор Гутић, а поред њега проводили и предводили фратар Мирослав Мајсторовић звани фра Сатана из самостана Петрићевац и натпоручник Јосип Мишлов. Побити све псе како се не би чули био је један дио тог монструозног плана. Снијег је те зиме био велики па је затражено и да се прочисте путеви да би помоћ могла стизати. Чистили су тада Срби путеве до својих кућа али нису знали да ће тим истим путевима једно јутро на врата покуцати злочинци.
Једна од првих жртава усташког режима био је епископ бањалучки Платон Јовановић. Једну трећину Срба убити, трећину протјерати а трећину покатоличити био је још један од циљева у Независној држави Хрватској. Да се одрекну своје вјере. Славе и обичаја Србима у Шарговцу Мотика и Дракулићу није падало на памет.
Да постану оно о чему су сањали док су у својим топлим креветима били ушушкани и мирно спавали нису стигли Радојка, Симеун Јован, Душан Нада, Бранко и њихових 46 другара. Опонашајући Христа и његових 12 апостола фра Мирослав Филиповић ушао је у школу у Шарговцу на час и замолио учитељицу да изведе једно српско дијете. Радојка Гламочанин постала је тада у прва жртва кољача Филиповића. На танане ју је пред цијелим разредом заклао.
Иста судбина задесила је и сестру Марка Шеве. Имала је само 12 година. Усташе су му осим ње заклале још троје браће и сестара.
Шта су гријеси усташе нису знале. 1964 године Ранко је учествовао и у сакупљању посмртних остатака. Ни нада данас о призорима које је видио није му лако говорити. Имао је свега 16 година. Потресних призора сјећа се и Љепа.
А мало ко није. Зато забораву Дракулић, Шарговац, Мотике и рудник Раковац никада не смију бити препуштени.
А чува и спомен Храм Светог великомученика Георгија у Дракулићу. Посвећен је управо жртвама усташког покоља. Радови на храму почели су 89, прича отац Срђан Рољић. Освећен је 2009 године а у њему се налазе и плоче на којима се уписано 2.315 имена.
Човјек у жртвеној љубави превазилази себе. Ранко и Марко дјеца су из другог брака њихових очева. Довољан је то доказ да Срби нису поклекли када је било најгоре и да су у духу православља кренули поново из почетка.
Ово је каже отац Срђан мјесто које свједочи јер увијек су мученици свједоци васкрсења да се истина не може уништити.
Ови злочини само су једна у низу опомена кроз историју за српски народ. Опомена која јасно поручује да Срби морају бити једни уз друге и своји на своме. И нека ниједна прича више не лута свијетом као ова и Дракулића, Шарговца, Мотика и рудника Раковац.
