Некада су домаћини на славу госте позивали лично. Домаћин, или неко од млађих из куће, одлазили би у кућу госта најчешће са собом носећи погачу, лепињу или мањи хљеб на поклон, а у многим крајевима гдје су Срби данас се задржао обичај одношења јабуке.
Како се тај обичај временом изгубио, изгубио се и правилан начин честитања славе. Ево како то правилно да урадите.
Понегдје у Србији сматрало се да се на славу и не зове, већ се подразумијевало да сви знани из краја дођу у куће које тога дана обиљежавају одређеног светитеља. Нарочито је то важило за “сталне госте”, оне који по традицији годинама долазе.
Први обичај одавно се изгубио. Данас се на славу, из практичних разлога, не зове лично (осим када су у питању људи које свакодневно виђамо). Позива се телефоном, смс порукама… или се, као по другом обичају, и не зове већ се долазак подразумијева. Мада, учтивије је свакако позвати сваког госта и изразити жељу да присуствује крсном имену ваше породице. Такође, данас се у позиву наводи и вријеме када се гост очекује (на ручку, или вечери… први или други дан славе). Некада овако нешто није практиковано, а данас су, из практичних разлога, људи приморани на овакву врсту организације, с обзиром на то да многи живе у мањим становима и не могу примити све госте одједном, а и већина гостију и ради (на радни дан, а богами и викендом), пише Опанак.
Како се правилно честита слава
Правило је и да домаћин госта дочека пред кућом или на прагу дома речима: “Добро дошли”, а гост честита славу на овај начин:
– Честит свети (нпр. Ђорђе) и срећна ти слава домаћине! Нек Бог да здравља и среће, теби и твојој породици!
Домаћин одговара:
– Хвала и добро нам дошли! И вама нека Бог и свети (нпр. Мрата) помогну да доста година долазите и да славимо у здрављу и весељу!
Како који гост долази на славу прво се послужује славским житом и отпије гутљај освештаног вина. Најприје се прекрсти, пожели добро здравље кући у коју је дошао, а кад заврши, гости по старјешинству сједају за сто.
У Србији се још понегдје сачувао и обичај “дворења славе”. Тада домаћин у свечаном одијелу и изразито ведро расположен, дочекује госте, послужује их, и цијели дан не сједа за сто док год гори славска свијећа, из поштовања према светитељу који се сматра главним гостом у кући тог дана.
