Васкрс или Ускрс, у неким крајевима, попут Косова и Метохије, Сјеверне Македоније, Скадра - Велигден или Великдан, а у црквеном богослужењу Пасха Господња, називи су које Срби користе за празник над празницима.
Називи Васкрс и Ускрс указују на Христово устајање из мртвих.
Слично значење има и назив Пасха - код Јевреја је то излазак, прелазак из ропства у слободу, а код хришћана излазак, прелазак из смрти у живот вјечни, док Велигден говори да је то највећи и најважнији дан у години.
Професор Богословског факултета "Свети Василије Острошки" у Фочи, протојереј ставрофор Дарко Ђого рекао је Срни да је једна од најбеспредметнијих, у потпуности неоправданих, а непрекидно понављаних реченица да Ускрс одговара Католичкој цркви или загребачком стандарду српског језика, док би Васкрс требало да буде искључиво православни термин и да одговара српском језику.
"Апсолутно нетачно и када вам неко то каже само знате једну чињеницу - да та особа није прочитала `Горски вијенац`, јер да је прочитала сјетила би се Његошевог стиха `и шарајте Ускрсова јаја`", указао је Ђого.
Он је подсјетио и на реченицу Светог Јустина Поповића: "Ускрс је, васкрсла је српска душа", у којој су употријебљени и један и други облик.
"Баш као што ујутро не кажемо да смо `вастали`, него устали, није неправилно рећи Ускрс. Наравно, честитка је увијек Христос васкрсе или воскресе, али сам празник се може назвати и Васкрсом и Ускрсом", појаснио је Ђого дилему у вези са разликом између црквенословенског и народног изговора.
Ђого је додао да, ко се сјети народно-староградске пјесме "На Ускрс сам се родила" неће сигурно мислити да је та пјесма, у типично старосрбијанском духу и руху, настала у Копривници или у Загребу.
Празник Васкрсења Христовог Црква назива и Пасхом Господњом.
Назив Пасха код српског народа, за разлику од руског, грчког и великог броја европских народа, није заживио, изузев што се користи у богослужењима.
Ђого је објаснио да је, усљед вишевјековног ропства и живота у страним и окупаторским царевинама, када је народ имао додира са црквеним богослужењем онолико колико се могло, народно православље уобличило критеријум православности код Срба, па тако нису склони дубинском познавању канонског права, али су ти народни обичаји имали велику улогу у очувању вјере у српском народу.
"У том обичајном православљу није се толико усвојио израз Пасха, вјероватно зато што је припадао црквеном богослужењу и црквеном богословљу. Код Руса и Грка јесте, они Христов Васкрс називају Пасхом, зато што је код њих примјена богослужења у животу неупоредиво већа, а у богослужењу Васкрса непрекидно се пјева о Васкрсу као новој Пасхи", рекао је Ђого.
Христово васкрсење је дубоко везано, истиче он, за јеврејску Пасху.
"Било да посматрамо да је његова Тајна вечера била непосредно уочи јеврејске Пасхе, да би он сам био попут оног јагњета којег су Јевреји клали у спомен на излазак из Египта, било да посматрамо да је Тајна вечера била управо пасхална вечера прослављања старозавјетне Пасхе, како год, за Цркву је 2.000 година суштина васкршњег догађаја замјена старозавјетне Пасхе новозавјетном Пасхом", појаснио је професор теологије.
У Старом завјету, наставио је Ђого, Пасха је успомена на излазак из египатског ропства - централни догађај у јеврејском народу, који на тај начин склапа завјет, односно савез са Богом на планини Синају.
Попут бројних народа, Руси сам Васкрс називају Пасхом, а занимљиво је да сваку недјељу зову воскресеније.
.webp)
"Свака недјеља је речено народним језиком преча од ма ког другог празника и као мали Васкрс који се понавља на седмичном нивоу изузетно је важна. То је дан посвећен слављењу Христовог васкрсења, мишљењу о Богу, сабрању породице и требало би на неки начин да освијестимо у себи да је свака недјеља мали Васкрс, а она је таква чак и у вријеме поста", напоменуо је Ђого.
Осим назива Васкрс, односно Ускрс и Пасха, код словенских народа постоје и други називи - Словаци, Чеси и Словенци Васкрс називају Велика ноћ. У Јужној Србији - на Косову и Метохији, у Сјеверној Македонији, у Бугарској, Скадру каже се Велигден или Великдан. Исто тако у Украјини и Бјелорусији, а то и јесте посебан и највећи дан у години.
Према његовим ријечима, у доба христијанизације у усменој култури, која нема велика и мала слова, није се могло рећи Бог са великим Б или Дан са великим Д.
"То Велигден је пандан онога што би данас људи рекли - то је Дан са великим Д, један као такав. Велигден или Великдан је највећи дан ради којег живимо, који нам освјетљава све остало. То нас враћа у ранохришћанску теологију, гдје је управо Дан васкрсења назван `даном који створи Господ`, који је осми дан када вријеме и све остало добија смисао. Дан са којим све почиње и у њему се завршава све оно старо", навео је Ђого.
Енглески назив Истер
Енглези и Нијемци Васкрс називају Истер према неким тумачењима по прољећном празнику из времена многобоштва и називу богиње прољећа Оестре, док друга тумачења кажу да је то од ријечи ист-исток, излазак Сунца, од вјечне свјетлости, јер Христос и јесте животворни источник, Сунце праведности.
Ђого је рекао да етимологија са ријечју исток много више указује на суштину празника, него прво тумачење.
"Васкрс и јесте загледаност у исток, одакле Сунце истиче, исходи, Христос је Сунце правде. За Васкрс је симболика свјетлости важна и у сваком случају и за нас је важно да схватимо да као што је свјетлост непобједива, не можете да је уништите, можете привремено да се изолујете од свјетлости, да се окренете од ње, али она увијек побјеђује. Како та свјетлост физичка, тако и Христова духовна свјетлост и Христов лик увијек побјеђују и увијек налазе начина да освијетле таму, која је као што знамо, само одсуство свјетлости", навео је Ђого.
Како га год звали, празник Христовог васкрсења је темељ Хришћанства
Указујући да је догађај Христовог васкрсења дубоко укоријењен у људској души, Ђого је подсјетио на руску анегдоту када су народни комесари двадесетих и тридесетих година прошлог вијека по цијелој Русији сабирали народ и на таблама им писали доказе о томе како Бог не постоји и како у цркве не треба ићи, па би довели и свештеника да га малтретирају.
"Онда је свештеник тражио да каже само двије ријечи и ништа више и они су рекли: `Па, хајде реци, од двије ријечи не може да нам шкоди`. Он је рекао `Христос воскресе`, а сви сељаци су устали и рекли `Воистину воскресе`. Христос је говорио усмено, а након његове смрти, када је васкрсао, хришћанска вјера се шири као најтемељније убјеђење, као што руски сељак зна да је Христос васкрсао, из тог знања и дубоке вјере да се десило што није бивало у историји, што преокреће ток историје. Из тог јутра Христовог васкрсења креће хришћанска вјера, па хришћанска црква и онда у самој цркви, када се она шири долазе Павлове посланице и потреба да се сјећање код људи који су били Христови савременици запише. Христово васкрсење је у најдословнијем смислу језгро хришћанске вјере, из којег имамо све остало", истакао је Ђого.
Христово васкрсење је живот сваког вјерника, додаје Ђого, и свако страдање и растанак са драгим људима можемо да носимо зато што знамо да је Христос васкрсао.
Он је подсјетио и да ријечи на крају романа "Браћа Карамазови" Фјодора Достојевског које на сахрани дјечака изговара Аљоша Карамазов - "Васкрснућемо сви, обавезно ћемо васкрснути", а којима као да одговара на ријечи Ивана Карамазова да "ниједна срећа човјечанства није важнија од сузе једног дјетета" дају одговор на то питање и питање смисла човјековог живота.
Ђого је пожелио да се срећа Христовог васкрсења умножи и напоменуо да је пожељно гласно и радосно се поздрављати са "Христос васкрсе!".
"Све до Спасовдана се поздравља са `Христос васкрсе`, и то не онако себи у браду, него гласно, да нас та радост освијетли нарочито у ова туробна времена, да знамо да је радост преча од жалости и живот снажнији од смрти, а љубав снажнија од страха. `Христос васкрсе!", честитао је Ђого празник над празницима.
