Фотографија која је обишла свијет. Фотографија на коју нико није остао имун и која говори више од хиљаду ријечи. Својим објективом у јануару 1944. године у поткозарском селу Брекиња успио ју је забиљежити ратни репортер Жорж Скригин. На њој се налази хероина. Мајка Кнежопољка. Јунакиња тадашњег времена. Она о којој се причало и причаће се. Кроз лик мајке Милице Тепић са сином Бранком на леђима и кћерком Драгицом представља се симбол страдања у Другом свјетском рату народа Козаре и Поткозарја.
- Она се најчешће тумачи кроз тај назив Кнежопољка, када налазимо литературу, касније када су тражили да сазнају ко је на фотографији сазнамо да је ријеч о Милици Тепић, жени из села Јошик из Дубице која је упознала свог супруга у Драксенићу и ту је стекла своју најстарију дјевојчицу - каже Ведрана Адамовић, музејски савјетник, историчар.
- Оно што је интересантна, јесте чињеница да је Скригин том приликом направио три фотографије Милице Тепић. Свака од њих, прича један дио њене приче, она с приједа, ту видимо један страх, неизвјесност, умор, и то нам говори више и много даље од тога. У контексту њеног времена у којем је она живјела говори о томе да је она одрасла у породици гдје никада није била сама, удата се јако млада и прешла у многобројној породици - рекла је Марина Љубичић Богуновић, виши кустос историчар.
Милицу је одликовала скромност. У једном разговору са репортером Скригином, изјавила је једну реченицу: ''Да мени није ове дјеце, ја бих знала шта бих''. Њена борба била је непрестана.
- Она није била у прилици ни да буде сама ни да доноси одлуке сама и она у овом тренутку у вихору рата остаје потпуно сама са својих двоје дјеце и мора да доноси веома битне одлуке. Оно што је друга интересантна чињеница јесте та фотографија, гдје се види тај јорган, шерпа. То говори да она има већ искуства са бјежањем. То није била једина офанзива на Козари већ шеста, види се да је та Козара била уточише локалном становништву - додаје Љубичић Богуновић.
Козара је симбол страдања. Тешка историја српског народа. Она која заливена крвљу и окупана сузама. Управо је и фотографија Милице Тепић живи примјер свега тога. Примјер жена Козаре које су водиле битку да бар сачувају своју дјецу у тој великој офанзиви.
- Када помињемо Козарску офанзиву и дјецу која су завршила у логорима, морам да кажем да та жена као фигура коју смо недовољно посматрали као пратећи догађај да спасава дјецу, ту се највише види трагедија и тај Логор Градишка и та прича није заобишла ни Милицу, њена дјеца се успјела да нађу свој пут и касније су били донекле успјешни и срећни људи. Немогуће је заборавити та страдања - наглашава Ведрана Адамовић.
Син Бранко прије неколико година боравећи у Приједору истакао је у разговору са Ведраном Адамовић да је његов живот обиљежен фотографијом његове мајке, сестре и њега. Он је био професор биологије и хемије, али је цијели живот тражио мјесто гдје да може да пронађе свој мир. На крају је то ипак било у Дубици.
- Прво чега се дотакао то је та фотографија о његовој мајци, она му је много значила. И његовој сестри. Она је преминула 1983. године. Тај живот који је био везан за ту фотографију, доживљавао је себе као човјека који се стално морао негдје помјерати, сељакати, као избјеглицу. Имао је доста тешких тренутака. Био је поносан на ту бригу мајчину. Носила је све што је потребно за један основни живот било гдје да га почне испочетка јер је он рођен мјесец дана након погибије његовог оца, Отац се звао Бранко, као и он, и добио је име по њему. То јој је било највриједније што има и успјела је да их сачува - истакла је Ведрана Адамовић.
Милица Тепић преминула је 1949. године врло брзо након завршетка рата. На путу до Дубице затекла ју је велика киша и након тога се разбољела и више никад није оздравила. 1972. године када се обиљежавало 30 година Козарске офанзиве израђен је и златник на којем се налази фотографија Милице Тепић са њеном дјецом.
Порука је данас да се о Козари и о женама тог времена мора причати и знати и да се тешка историја српског народа мора преносити на будућа покољења.
