Кад чују шта ради, људи обично прво занијеме од шока, али млади Немања не крије понос. Каже да је његов посао хуман.
"Мој један дан на послу изгледа овако. Од ујутру седим у канцеларији док не добијем позив да је неко лице преминуло", тако причу започиње двадесетдвогодишњи Немања Чекић из села Бољаре код Власитонаца.
Дакле, овај млади Јужњак најмлађи је погребник и тај посао, за њега, каже, "јако је хуман и емотиван", а тек кад чујете колики "стаж" има ... Наиме, Немању је специфично тешка породична ситуација приморала да са само 12 година крене "трбухом за крухом". У посао га је увео познаник Милан, из Пожаревца. Ту му је и било прво радно мјесто.
"Мој задатак је био да опремам сандуке и облачим лешеве“, прича саговорник Телеграфа сасвим мирно.
Исто то, само у Београду, ради и данас. У међувремену је до танчина научио посао и осмјелио се да постане сам свој газда.
"Кад добијемо позив о смртном случају, најприје изјавим саучешће људима и објасним шта је потребно од документације. Онда одем на адресу и на лицу мјеста договоримо за опрему и гдје ће бити сахрана. Затим преузимам тијело и односимо код мене у хладњачу“, објашњава Чекић тачан редослијед радњи у свом послу.
Након наведеног, наступа процедура купања облачења и опремање сандука.
"Послије тога заказујемо термин сахране и на дану сахране ми тијело транспортујемо до гробљу“, каже Немања.
Да овако лежерно звучи данас са 22 године нам је донекле и јасно, али и даље не можемо да замислимо како је одолијевао страху кад је имао само 12 година?!
"У почетку ме јесте био страх, али сам послије схватио да треба да се бојим живих а не мртвих“, мудро збори.
Знамо сви колико туге буде на сахранама, како у капелама, тако и на самом мјесту улопа, па је новинаре занимало да ли му је и зашто нечија смрт посебно тешко пала.
-"Ја радим такав посао да помажем људима у тешким ситуацијама. Када премине старији човјек то наравно погоди, али не као када је у питању смрт дјетета. Када се деси такав случај, не могу своје емоције сакрити“, признаје овај младић.
Иначе, иако звучи да се брзо као дијете адаптирао на овај посао, као да му је "био предодређен", у то вријеме малени Немања, заправо је маштао да се бави нечим другачијим.
"Па маштао сам да возим ауто и да радим са дрветом“, прича Чекић.
Па ок, да се нашалимо мало, на крају је и почео да ради са дрветом - са сандуцима. Да му је вредноћа усађена у вене одавно, говори податак да осим овог посла (гдје увијек посла има), он ради и грађевину (фасаде и молерај).
У примарном занимању га каже апсолутно сви подржавају. И породица, пријатељи, чак и дјевојке са којима се упознаје. Каже да сасвим нормално реагују кад чују чиме се бави.
