Најстарија цвјећара у Градишци чува успомену на Миру Матавуљ

Стари дио града поред Саве у то вријеме био је веома посјећен, нарочито увече када су млади шетали кејом испод липа, а старији одсједали у кафанама, баштама и ресторанима.

Владо и Мира, пензионер и домаћица, вољели су цвијеће.

Отварањем "Цвјећарнице", како је писало на дрвеном киоску, 1967. године остварили су дугогодишњу жељу, свој давнашњи пословни сан.

Њихова снаха Нада и син Предраг, који су овај посао наслиједили 33 године касније, сјећају се тог времена.

"Владо је из хобија хтио да отвори цвјећару, по угледу на велике градове. Видио је то у Бањалуци, Сарајеву, Београду и зато је хтио да у свом граду има своју цвјећару. Мира, која је такође вољела цвијеће, слиједила га је у томе. Тако су се сврстали међу градишке приватнике, ташнаре, апотекаре, посластичаре, обућаре, ременаре и друге занатлије на гласу", прича Нада оживљавајући слике старе Градишке и успомене на свекрву и свекра, од којих је заједно са супругом наслиједила радњу и унаприједила цвјећарски занат.

Свијет

Mајкa Алона Охела: Нема заборава, али не трошимо живот на љутњу

У то вријеме избор цвијећа није био велики као данас. У вазама на полицама прве градишке цвјећаре највише је било каранфила, гербера и ружа које су Матавуљи набављали на Хрватском приморју, највише у Сплиту, а потом загребачком насељу Житњак, гд‌је су постојали велики цвјетњаци.

"Пошиљке са цвијећем допремане су возом. Владо их је стрпљиво чекао на станици у Окучанима. Касније, цвијеће је стизало аутобусима. То је већ било лакше. Потражња је била велика па су многи послије радног времена долазили кући, по цвијеће", са сјетом причају Нада, у то вријеме службеница у "Трикоу", и њен супруг Предраг, бивши радник Водопривредног предузећа "Сава".

О Мири, домаћици која је завољела цвјећарски занат и својим примјером отворила пословне путеве предузимљивим суграђанима, њени насљедници причају са поштовањем:

"Вољела је комшије, суграђане, а посебно д‌јецу, омладину. Ко застане испред цвјећаре она са њим поразговара, пита чији је, ко су му родитељи, гд‌је станује. И поклања цвијеће. Захвалност је за њу била најбоља плата. Тако је више поклањала него продавала".

Мирин киоск је неколико пута мијењао локацију, селио због урбанистичких захтјева градских власти.

Када је посустала у послу, због старости и немоћи, а након смрти супруга Владе, настојала је да овај посао наставе син и снаха. У почетку за њих је било ризично напустити државни посао, али и то се промијенило…

"У вријеме Владе Анте Марковића 1990. године примат од државних предузећа почела је преузимати приватна иницијатива. То је пресудило да се супруг и ја опредијелимо за наставак малог породичног бизниса. Бака Мира била је срећна због наше одлуке да је замијенимо", прича Нада Матавуљ, која је у цвјећари провела 31 годину.

Било је то за њих тешко вријеме, посебно у рату. Она и супруг путовали су у Србију јер овд‌је нису имали гд‌је да набаве цвијеће. У популарном "стојадину", сјећају се наши саговорници, једном приликом превезли су 200 лончаница и 11 кутија резаног цвијећа.

Република Српска

Додик у посјети Мађарској, састаће се са Орбаном

О том периоду Нада прича:

"То је било тешко вријеме, када су од цвијећа углавном прављени вијенци за сахране. Тек након рата овај посао вратио се у нормалне токове, све је живнуло. Сјећам се, послије потписивања Дејтонског споразума, када је престао рат у БиХ, почели су стизати пакети цвијећа из Холандије".

Љубав према цвијећу Нади је пренијела њена свекрва.

Зато је послије званичног преузимања посла одлучила да цвјећари промијени назив. Тако је "Цвјећарница", некада у дрвеном, а потом у металном киоску, постала цвјећара "Тета Мира", сада у приземљу вишеспратнице у главној градској улици.

Наду је послије више од три деценије у овом послу наслиједила њена ученица Биљана Милановић.

Она се запослила у цвјећари "Тета Мира" прије 21 годину. Од Наде и Предрага научила је овај занат и стекла повјерење суграђана, купаца. Тиме је успјешно наставила дугу и богату цвјећарску традицију. Сада она води цвјећару "Тета Мира".

"Послије завршене гимназије у Градишци истовремено сам почела студирати и радити у цвјећари. Љубав према цвијећу била је снажнија и побиједила. Завољела сам овај посао, научила, схватила одговорност у послу. Срећна сам због прилике да наставим традицију и чувам љубав коју су у ову цвјећару уградили Мира и Владо Матавуљ, а потом и њихова снаха Нада и син Предраг, од којих сам много научила", каже Биљана, представник треће генерације у најстаријој градишкој цвјећари, пишу Независне.