Ово данас сви бацају, а некада се од тога лијепо зарађивало

Међутим, иако се стада гаје првенствено због меса и брзе зараде, узгајивачи се суочавају са озбиљним парадоксом: вуна, која је некада била водећа сировина текстилне индустрије и доносила значајан профит, данас је постала терет који нико неће ни на поклон.

Аутор Бранислав Гулан у тексту за портал „Макроекономија.орг” упозорава да је ово постао и економски и еколошки проблем. Сваког маја и јуна, са доласком топлијег времена, овце се морају ошишати да би преживјеле љето са руном тешким и до неколико килограма. Иако плаћају око 450 динара по овци за шишање, сточари половину произведене вуне уопште не успијевају да продају, па је складиште на таванима, пале или бацају на депоније.

На таванима се гомилају тоне вуне, а за разградњу у природи треба пола вијека

Примјери са терена показују размјере овог проблема. Светозар Мургашки са Ченеја код Новог Сада, који гаји од 400 до 700 оваца, истиче да већ пет година чува залихе вуне јер је цијена била толико ниска да се транспорт до откупног мјеста није исплатио. Слична ситуација је и на Пештерској висоравни, гдје се узгаја око 40.000 оваца. Након сезоне шишања тамо остане око 80 тона вуне.

Свијет

Ким показао нови стелт дрон: Сјеверна Кореја спрема моћно тајно оружје

Прије је неко и долазио овдје, мијењали смо вуну за коцке соли. Сад нема никог, пет година се нико није појавио. На тавану имамо вуну стару четири године и нико је неће - свједоче сточари са Пештера, подсјећајући да је некадашњи Пештерски комбинат запошљавао 3.000 ткаља, а теписи од ове вуне извожени су чак у Енглеску и Турску.

Стручњаци упозоравају да бацање вуне представља озбиљну пријечу за животну средину. Пошто је нит вуне изузетно отпорна и тешко гори, потребно је да прође од пола до чак цијелог вијека да би се природно разградила у земљишту.

Нестанак занатлија и затварање предионица

Некада је у Србији радило на стотине предионица, а данас се могу набројати на прсте једне руке у златиборском крају, Пироту и Димитровграду. Највећа међу њима, „Костекс” д.о.о., данас производи предиво за познате пиротске ћилиме, тепихе и јоргане. Занатлијских радњи које су чешљале и дрндале вуну готово да више нема.

Мирко Гавриловић из Осечине, који већ три деценије држи вуновлачарску радњу једину од Љубовије до ширег региона, каже да никада није имао мање посла и да радња ради свега један дан у седмици. Занатлије изумиру, преља је све мање, а на изумирању је и сам занат шишања оваца. Иако искусни мајстори током мјесец дана сезоне могу зарадити око 1.000 евра, младих заинтересованих за овај посао нема.

Вуна извозна шанса само уз подршку државе

У Привредној комори Србије наглашавају да је за рјешавање ове кризе неопходна системска помоћ државе кроз субвенционисање откупа и израду националне стратегије. Српска вуна је и даље препознатљива у свијету — све до деведесетих година прошлог вијека и увођења санкција, домаћа вунарска индустрија извозила је чак 95 одсто своје производње.

Иако је органска вуна у свијету све траженија и скупља сировина, руно сјеничке овце код нас и даље најчешће завршава на отпаду. Страни купци се појављују ријетко, а откупна цијена за килограм прљаве вуне креће се до свега 50 центи. Сталне најаве да би спасоносни извоз могао да крене према Кини за сада су на дугом штапу због велике конкуренције из Аустралије и Новог Зеланда, преноси Курир.