Расема Бојагић из живиничког насеља Башиговци носи са собом дубоку тугу, иако је по свом вањском изгледу весела и насмијана жена.
Иза њене ведрине крију се године бола и неизвјесности због нестанка њене двоје дјеце.
Након што су јој 1985. и 1986. године рекли у болници да њена дјеца нису преживјела, прихватила је то као судбину, али у њеном срцу увијек је тињала сумња.
Расема је осјетила да њена дјеца можда нису умрла онако како су јој, како каже, доктори тврдили. Године туге су је натјерале да почне тражити одговоре и кренула је у потрагу за њима.
Иако је живот ишао даље, осјећај унутрашње потребе за проналаском истине био је неизбрисив, те она и њен супруг Осман надају се да ће добити позитивне вијести и пронаћи своју дјецу и како кажу тада би били најсретнија породица.
