Смртне казне кроз историју: Од древних погубљења до метода које се и данас користе

Кроз вијекове су је примјењивале различите цивилизације, од древних царстава до савремених држава, а начини извршења мијењали су се у зависности од закона, вјерских увјерења, друштвених обичаја и односа према злочину.

Док су неке земље смртну казну потпуно укинуле, друге је и даље задржавају за најтежа кривична дјела. Историја биљежи и методе погубљења које данас дјелују готово незамисливо, од јавних мучења и спаљивања до бизарних начина извршења казне који су некада били дио правних система.

Када је смртна казна настала, које су је државе укинуле, гдје се још примјењује и које су најнеобичније методе погубљења које је човјечанство користило?

Када су уведене смртне казне?

Не постоји један тачан датум када је човјечанство почело да примјењује смртну казну, јер су погубљења постојала много прије него што су настали сачувани писани закони.

Један од најпознатијих раних правних докумената који су предвиђали смртну казну јесте Хамурабијев законик, настао у старом Вавилону у 18. вијеку прије нове ере. Њиме су за одређене преступе биле прописане различите казне, укључујући и смрт. У старој Грчкој и Риму погубљења су такође била дио правног система, а у појединим периодима служила су и као средство застрашивања становништва.

Током средњег вијека смртна казна постала је дио правосудних система многих европских држава. Није се примјењивала само за убиства и друга тешка кривична дјела већ, зависно од земље и периода, и за крађу, издају, јерес и друге преступе.

Јавна погубљења често су организована на трговима, пред окупљеним становништвом. Власти су на тај начин настојале да понизе осуђене, покажу моћ и одврате друге од кршења закона.

Преиспитивање такве праксе снажније је почело у доба просвјетитељства, нарочито током 18. вијека. Италијански правник Чезаре Бекарија је у дјелу „О злочинима и казнама“, објављеном 1764. године, оспоравао оправданост смртне казне и утицао на развој модерних расправа о њеном укидању.

Међу раним европским примјерима укидања смртне казне за обична кривична дјела налази се Велико војводство Тоскана, које је то учинило 1786. године. Венецуела је 1863. године постала једна од првих земаља која је укинула смртну казну за сва кривична дјела.

У којим државама је смртна казна укинута?

Укидање смртне казне постало је један од важних праваца развоја савременог кривичног права. Према подацима организације Амнести интернешенел, на крају 2025. године 113 земаља укинуло је смртну казну за сва кривична дјела, док ју је укупно 145 земаља укинуло законом или је не примјењује у пракси.

Важно је разликовати три категорије:

- Потпуно укинута смртна казна – закон више не предвиђа погубљење ни за једно кривично дјело.

- Укинута за обична кривична дјела – може остати предвиђена за изузетне случајеве, попут одређених војних кривичних дјела.

- Укинута у пракси – смртна казна и даље постоји у закону, али земља није извршила погубљење најмање десет година и сматра се да постоји устаљена пракса њеног непримјењивања.

Међу државама које су потпуно укинуле смртну казну налазе се:

• Европа: Њемачка, Француска, Италија, Шпанија, Уједињено Краљевство, Србија, Хрватска, Словенија, Црна Гора и Босна и Херцеговина.
• Америка: Канада, Мексико, Аргентина, Колумбија и Уругвај.
• Африка: Јужна Африка, Руанда, Ангола, Мозамбик и Замбија.
• Азија и Пацифик: Аустралија, Нови Зеланд, Непал, Бутан, Камбоџа и Филипини.

Ово су примјери, а не потпун списак држава које су укинуле смртну казну.

Посебно је значајно да је смртна казна укинута у готово цијелој Европи. Бјелорусија је, према извјештају Савјета Европе из октобра 2026. године, једина европска држава која је и даље примјењује.

Босна и Херцеговина нема смртну казну у свом савременом правном систему, као ни Србија, Хрватска и Црна Гора. Њено укидање представља важан дио европских стандарда заштите људских права.

У којим државама се смртна казна и данас примјењује?

Иако је број држава које извршавају погубљења релативно мали у односу на укупан број земаља, смртна казна и даље постоји у законима десетина држава.

Свијет

Тим одговоран за погубљење Кристе Пајк знао да ће јој вена пукнути?

Према извјештају Амнести интернешенела о 2025. години, погубљења су забиљежена у 17 земаља. Највећи број забиљежених погубљења био је у Ирану, Саудијској Арабији, Јемену и Сједињеним Америчким Државама, док се за Кину процјењује да извршава хиљаде погубљења, али су званични подаци државна тајна.

Иран

Једна од земаља са највећим бројем погубљења. Смртна казна примјењује се за убиства и низ других кривичних дјела, укључујући одређена дјела повезана са дрогом и кривична дјела из вјерског законодавства.

Саудијска Арабија

Примјењује смртну казну, укључујући одрубљивање главе. Организације за људска права посебно критикују погубљења због кривичних дјела повезаних са дрогом.

Кина

Сматра се државом са највећим бројем погубљења на свијету, али се тачан број не зна јер власти не објављују потпуне податке

Сједињене Америчке Државе

Смртна казна није укинута на савезном нивоу, али њена примјена зависи од законодавства појединачних савезних држава. Неке је примјењују, док су је друге укинуле

Јапан

Задржао је смртну казну, а погубљења се извршавају вјешањем. У 2025. години погубљења су настављена након периода без извршења казне.

Смртну казну задржале су и државе попут Ирака, Египта, Сингапура, Пакистана, Бангладеша, Индије и Сјеверне Кореје, уз значајне разлике у томе колико често је примјењују и за која дјела.

Списак земаља које законски задржавају смртну казну шири је од списка земаља које заиста извршавају погубљења. Зато само постојање смртне казне у закону не значи да се она у тој земљи редовно примјењује.

Које врсте смртних казни постоје?

Методе извршења смртне казне кроз историју биле су различите. Неке су временом напуштене због окрутности, док се друге и данас користе у појединим државама.

1. Гиљотина

Гиљотина је механичка справа за одрубљивање главе, најпознатија по примјени током Француске револуције. У Француској је коришћена и у каснијим периодима, све до посљедњег погубљења гиљотином 1977. године. Смртна казна у Француској укинута је 1981. године.

YouTube/printscreen

2. Вјешање

Једна је од најдуже коришћених метода погубљења. У зависности од начина извршења, смрт може наступити услед повреде врата или гушења. Вјешање се и данас примјењује у више држава, међу којима су Јапан, Иран и Сингапур.

YouTube/printscreen

3. Електрична столица

Настала је крајем 19. вијека у Сједињеним Америчким Државама. Осуђени се веже за столицу кроз коју се пропушта електрична струја. Данас је и даље законски дозвољена у појединим америчким савезним државама, мада се рјеђе користи од смртоносне инјекције.

YouTube/printscreen

4. Смртоносна инјекција

Уведена је у САД крајем 20. вијека, а прво погубљење овом методом извршено је 1982. године. Иако је представљена као медицински контролисанија метода, забиљежени су случајеви неуспјелих погубљења и озбиљне забринутости због патње осуђених.

YouTube/printscreen

5. Стријељање

Примјењује се у неким земљама као начин извршења смртне казне, а историјски је било често повезано са војним судовима. И данас се користи у појединим државама, укључујући Сомалију и Јемен.

YouTube/printscreen

6. Гушење азотом

Ова метода уведена је у америчкој савезној држави Алабами 2024. године. Осуђеном се удише азот, чиме се онемогућава нормално снабдијевање организма кисеоником. Метода је изазвала снажне расправе о њеној хуманости и могућој патњи осуђених.

YouTube/printscreen

7. Одрубљивање главе

Некада се извршавало мачем или сјекиром, док се у савременом добу у Саудијској Арабији користи као метода погубљења. Историјски је у појединим друштвима сматрано привилегованијим начином смрти у односу на друге казне.

YouTube/printscreen

Савремене методе наведене су према прегледу Амнести интернешенела. Законска доступност појединих метода разликује се од њихове стварне примјене.

Најстрашније и најбизарније смртне казне у историји

Неке од најнеобичнијих метода погубљења данас су познате углавном из историјских записа. Код појединих је тешко утврдити колико су заиста биле честе, а неки описи могли су бити преувеличани или легендарни.

1. Точак за мучење и погубљење

Точак за мучење, познат и као точак Свете Катарине, коришћен је у дијеловима Европе током средњег вијека и касније. Осуђени је везиван за точак, а казна је подразумевала ломљење костију и друге тешке повреде. У појединим случајевима смрт није наступала одмах, што је ову методу чинило посебно окрутном.

YouTube/printscreen

2. Распеће

Распеће је било познато у старом свијету, а Римско царство користило га је као казну за одређене категорије осуђеника. Казна је често била јавна и могла је довести до смрти након дуготрајне патње. Осим физичке казне, имала је снажну симболичку улогу: јавно понижење и застрашивање становништва.

YouTube/printscreen

3. Скафизам — казна из древне Персије

Скафизам је један од најстрашнијих описа казне који се појављују у античким изворима. Према причи коју је забиљежио Плутарх, осуђени је био затворен између посуда, изложен елементима и инсектима, док су га мучили глад и жеђ. Историчари, међутим, упозоравају да су докази о стварној примјени ове казне ограничени и да се не може са сигурношћу тврдити да је била уобичајена пракса у Персији.

YouTube/printscreen

4. Набијање на колац

Ова метода забиљежена је у различитим историјским друштвима, а посебно се повезује са појединим владарима источне и југоисточне Европе. Осуђени су излагани на јавним мјестима, а казна је служила и као средство застрашивања противника. Историјски извори разликују се у описима начина извршења и учесталости ове праксе.

YouTube/printscreen

5. Спаљивање на ломачи

Спаљивање на ломачи примјењивано је у појединим европским правним системима, нарочито за одређена кривична дјела која су се сматрала вјерским или државним преступима. У појединим случајевима казна је била повезана са суђењима за јерес и вјештичарење. Пракса није била иста у свим земљама нити у свим историјским периодима.

YouTube/printscreen

6. Бронзани бик

Према античкој причи, у старој Грчкој направљена је шупља бронзана статуа бика у којој је осуђени био затваран, а испод статуе је ложена ватра. Легенда тврди да је конструкција била направљена тако да се крици чују као рикање бика. Прича се повезује са владарем Фаларисом са Сицилије, али историчари не сматрају све њене детаље поуздано доказаним.

YouTube/printscreen

7. Распори и раскомадај — енглеска казна за издају

У средњовјековној Енглеској за одређене случајеве велеиздаје примјењивала се казна позната као hanged, drawn and quartered. Она је укључивала више фаза јавног погубљења и била је замишљена као изузетно понижавајућа казна за оне који су проглашени кривим за издају круне. Ова пракса укинута је у 19. вијеку.

YouTube/printscreen

8. Погубљење слоновима

У појединим дијеловима Јужне и Југоисточне Азије слонови су коришћени за извршење смртних казни. Ова пракса забиљежена је у историјским изворима о неким индијским дворовима, гдје су слонови могли бити обучавани да извршавају наређења. Поред саме казне, коришћена је и као демонстрација власти владара.

YouTube/printscreen

Које су казне биле најнеобичније?

Поред познатих метода, историјски извори описују и казне које су данас готово незамисливе:

Кување у котлу – у појединим европским земљама за одређена кривична дјела, попут фалсификовања новца, постојали су закони који су предвиђали смрт кувањем.

Утапање – коришћено је у различитим друштвима, понекад као алтернатива другим начинима погубљења.

Скидање коже – у неким древним царствима забиљежени су описи ове казне, мада су историјски записи о њеној учесталости различитог степена поузданости.

Казне везане за животиње – осуђени су у појединим друштвима излагани опасним животињама, што је понекад представљало и јавни спектакл.

Ове казне нису биле универзалне нити су се примјењивале у свим периодима. Њихово постојање свједочи о томе колико су се представе о правди, одмазди и кажњавању мијењале кроз историју.

Да ли смртна казна заиста смањује криминал?

Оправданост смртне казне и данас је предмет расправа. Њене присталице најчешће истичу одмазду за најтеже злочине, заштиту друштва и могућност одвраћања потенцијалних починилаца. Противници указују на ризик погубљења невиних људи, неједнакост у примјени закона и чињеницу да се смртна казна не може исправити када се једном изврши.

Према ставу организација за људска права, нема поузданих доказа да смртна казна одвраћа од тешких кривичних дјела ефикасније од других строгих казни. Амнести интернешенел такође истиче да њена примјена носи ризик неповратне судске грешке.

Историја смртне казне тако је историја промјена у схватању правде и људских права. Од јавних погубљења на градским трговима до савремених метода у затворским установама, начини извршења мијењали су се, али је основно питање остало исто: може ли држава одузети живот као казну и постоји ли начин да се таква одлука учини потпуно непогрешивом?

Смртна казна и даље дијели свијет. Док је велики број држава укинуо ову праксу, друге је задржавају у свом законодавству, па расправа о њеној оправданости остаје једно од најважнијих питања савременог кривичног права.