Српска православна црква и вјерници славe Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску вјеру. Обичај је да се плету вјенчићи од љековитих трава који се онда бацају у текућу воду.
Празник Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску вјеру, обиљежава се у свим храмовима Српске православне цркве и једна је од најчешћих слава православних Срба.
Славни светитељ родио се у кући богатих родитеља у Кападокији. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, гдје је дјечак одрастао. Већ у 20. години доспио је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана.
У то вријеме, цар је започео велики прогон хришћана, а млади Ђорђе је ступио пред цара и одважно рекао да је и он хришћанин. Тиме је започело његово страдање за вјеру.
Тамница, окови, крваве ране по цијелом тијелу и сва друга страшна мучења нису поколебали младић.
Он се непрестано молио Богу и Бог га је исцјељивао и спасавао смрти на велико дивљење народа. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног мртваца, многи су примили вјеру Христову, а међу њима је била и царева жена Александра.
Свети Георгије убива аждаху
Цар је најзад одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сјечењем главе. Царица је издахнула на стратишту прије погубљења, а Свети Ђорђе посјечен је 303. године.
Свети Георгије се на иконама представља у војводском одјелу, на коњу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега, стоји једна жена у господском одијелу (вјероватно царица Александра). Аждаја на икони представља многобожачку силу која је "прождирала" бројне невине хришћане.
Свети Георгије ју је, по вјеровању, побиједио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац "незнабоштву".
Под побједом коју је Свети Георгије однио над аждајом вјероватно се мисли на заустављање прогона хришћана који је спроводио цар Константин.
Празник са највише обичаја
Ђурђевдан је у српском народу празник са највише обичаја, који се разликују по садржини од региона до региона.
Према вјеровању, на данашњи дан се срећу зима и прољеће. Обичај је да се плету вјенчићи од љековитих трава који се онда бацају у текућу воду.
Вјерује се да венчић, као својеврстан симбол, укућанима доноси здравље, а пољу берићет, штити од урока, дарује плодност, враћа љубав.
Ђурђевдан је празник сточара, па су се обичаји најдуже задржали у планинским крајевима.
Роми традиционално славе Ђурђевдан као један од највећих празника који симболише долазак прољећа. Празник је радости и весеља, а испуњен је и бројним обичајима.
Сијеку се врбе и онда се оне стављају на куће. Дјеца углавном долазе увече и скидају те вјенчиће. Вјенчић украден са дјевојчине куће симболише то да онај који га украде једног дана може да постане њен будући муж.
