Српска православна црква (СПЦ) прославља данас празник Светог Димитрија Солунског, у народу познат као Митровдан, у знак сјећања на страдање и смрт овог светитеља.
Овај светац је живот окончао у тамници 306. године као борац за хришћанску вјеру.
Димитрије је рођен у Солуну у трећем вијеку послије Христа за вријеме цара Максимилијана. Када је од цара добио наређење да прогони хришћане, он се на то није обазирао већ је јавно проповиједао хришћанску вјеру. Цара су обавијестили о непослушности Димитријевој, који је преобраћао народ у хришћанство.
Када је цар чуо да је солунски командант и сам хришћанин, наредио је да га баце у тамницу гдје је мучен, а потом погубљен. Солунски хришћани су га тајно сахранили, а на мјесту његовог гроба касније је подигнута црква. Свети Димитрије је проглашен заштитником града Солуна.
Црквени списи наводе да се Свети Димитрије много пута јављао и спасавао град од земљотреса и несрећа. И данас се вјерује да је чудотворна снага његових моштију излијечила многобројне болеснике.
Према народном предању и житијима светаца, Димитријев гроб је одисао босиљком и смирном, па је зато тај светац назван Мироточиви.
Култ Светог Димитрија веома је жив и код Срба, а у средњовјековној Србији посвећени су му многобројни храмови, укључујући и цркву у Пећкој Патријаршији и капелу у манастиру Високи Дечани.
Овај дан је уједно и празник заштитника многих домаћинстава, а за њега се везује богатство народних обичаја и вјеровања. Митровдан је један од кључних дана у години и у многим крајевима обиљежава се као дан одржавања завјетина, односно сјећање на породичне заштитнике.
Уочи Митровдана и Ђурђевдана вјерује се да треба бити код своје куће, јер ко на овај дан није код куће, током године ће често ноћивати по туђим домовима. Ово је један од најважнијих обичаја везаних за Митровдан. Такође, постоји и забрана која се односи на овај дан и коју се традиционално поштује. Наиме, према народном вјеровању, хајдуци су се на Митровдан растајали, како би зиму провели на различитим мјестима, а поново су се окупљали на Ђурђевдан. Из тога је настала и популарна изрека: "Митровданак - хајдучки растанак, Ђурђевданак - хајдучки састанак."
У Србији је такође укоријењено вјеровање да на Митровдан не треба грдити дјецу, без обзира на њихове грешке, јер ће иначе током године бити посебно несташна. У Шумадији, сељаци на овај дан у сваки угао собе стављају белутак како би заштитили дом од мишева. Жене, пак, избјегавају да на Митровдан дирају вретено, чешљеве и маказе, јер се верује да то доноси несрећу.
Митровдан представља симбол домаћинске бриге и традиције, која се с великим поштовањем преноси кроз генерације.
