Са Михољданом почиње сезона слава, а током јесени се прослављају и најчешће у Срба – Митровдан, Аранђеловдан и Никољдан. Отац Предраг Поповић каже да једна породица славом обиљежава дан када је у прошлости примила хришћанство. На тај дан сви у породици учествују у припреми трпезе и подносе жртву, наводи Поповић. Истиче да се за славу мијеси домаћи славски колач, а не наручује онај у пекари, не слави се у ресторану, већ код куће и не мрси се кад је пост – то је, сматра, шамар своме светитељу.
Отац Предраг Поповић објашњава да се славе у историји код Срба везују за период или дан у ком је одређена породица примила хришћанску вјеру.
"Рецимо, ако је породица примила хришћанство на дан славе, онда је најстарији члан узимао име неког светитеља на ког је примио хришћанство. Они који славе Михољдан, обиљежавају дан када је та породица примила хришћанску вјеру. Зато се и зове крсна слава, јер су чланови те породице на тај дан крштени", наводи Поповић.
Када је ријеч о обичајима и вјеровањима који прате славу, отац Поповић истиче да је примјетно да светитељ важи за заштитника куће и неког ко се у име православних хришћана моли код Бога.
"Ипак, ради се и о мјешавини народних обичаја, а црквени обреди слава какви су нам данас познати отпочели су са београдским митрополитом Михајлом и 1862. годином", појашњава саговорник.
"Мрс на посну славу – шамар светитељу"
Отац Предраг Поповић наглашава да је у обиљежавању славе суштински важно подијелити оброк са својим ближњима.
"Ако је литургија икона царства небеског, а Исус Христос између нас, слава је икона литургије", сумира Поповић.
Појашњава да би на дан славе свештеници са народом требало да траже опроштај.
"Када домаћин са свештеником ломи славски колач, то су обреди истоветни оним у цркви. Дакле, то је једна врста литургије. Послужи се жито и вино, а затим и трпеза", каже Поповић.
Наглашава да је познато зашто су трпеза посне и мрсне, у зависности од тога када се обиљежава крсна слава, те да се мијешање мрса током посне славе не би требало практиковати.
"То је као да је неко ударио шамар свом светитељу. Рецимо, када вјерници на Никољдан, за вријеме Божићног поста, послуже прасетину под изговором да гости неће да им дођу ако услуже посну трпезу одговор је једноставан: Они који не долазе на рибу, не треба ни да дођу на славу", истиче отац Поповић.
Нова обиљежја – славски колач из пекаре и трпеза у ресторану
На питање како обиљежавати славу у модерном свијету у ком се живи брзо, па се умјесто прављења славског колача и трпезе вјерници углавном одлучују за поручивање хране и јела, свештеник Предраг Поповић напомиње да би се томе требало супротставити.
"Ми смо постали инстант генерација – и домаћини и домаћице – код које се изгубио компас, па се, ето, и славски колач меси у пекари. А славски колач треба да се меси светом водицом. Такав колач, какав год да је, представља нашу жртву. Света водица не треба да се просипа", указује Поповић.
Саговорник се противи и обиљежавању славе у ресторанима, сматрајући да би слава требало да буде скромна и у кућном окружењу.
"Притом, за славу, онај који слави, мора да се помучи, жртвује. Домаћин, домаћица, сви – цијела породица. Међутим, ако човјек нема гдје, па мора у ресторану, није на крају битно ни гдје ће обиљежити славу, већ како. Ако се за славу пуши, свађа и прича о политици, то није суштина. У основи је важно да се окупи породица и подружи", наводи Поповић.
Наслијеђе мушке дјеце?
Када је ријеч о обичају да породичне славе насљеђују мушка дјеца, отац Предраг Поповић, сматра да је све ствар договор унутар породице.
"У традицији је остало у народу да су мушка дјеца та која насљеђују славу. Као и у случају презимена... Жена увијек може да узме своју дјевојачку славу, или било ког другог светитеља. Рецимо, моја супруга је узела да слави Свету Петку", закључује у разговору за РТС отац Предраг Поповић.
(РТС)
