Цијело Панчево прича о спектакуларном одласку у пензију њихове дугогодишње наставнице биологије Радмиле Тркуље, која је прошлог уторка када јој је био посљедњи радни дан, али и 65. рођендан, расплакала сву дјецу, колеге, теткице и домара у Основној школи "Јован Јовановић Змај".
Плакала је и она, али од среће јер је, како каже за "Нова.рс", испунила задатак - сва дјеца која су изашла из ове школе постали су честити, поштени и добри људи.
Тај 10. септембар остаће заувијек упамћен међу запосленима, али и ученицима Основне школе "Јован Јовановић Змај“ у Панчеву, када су се тешка срца и сузних очију опростили од своје дугогодишње колегинице и наставнице биологије Радмиле Тркуље која је отишла у пензију.
Наставница Рада, како су је сви звали, радила је у овој панчевачкој школи пуних 30 година, те не треба да чуди што су се ђаци ујединили и приредили јој незабораван испраћај у пензију, али и прославу њеног 65. рођендана.
Наставница Рада описује за "Нова.рс" како је реаговала када је угледала масу дјеце како аплаудирају и узвикују "Радо, Радо“.
"Била сам забезекнута, уопште нисам очекивала. Сва сам се погубила. Нисам ништа знала о томе, мада сам предосјећала. Само нисам очекивала да буде тако спектакуларно. То су сва моја дјеца, из свих разреда. Чак су била и она којима нисам предавала биологију. Сви су били у ходнику, направили су тај дивни шпалир… Емоције ме обухватиле са свих страна“, прича узбуђена наставница.
Прво изненађење услиједило је у учионици у којој је наставница држала час. Ђаци су написали дивни честитку, сви до једног су се потписали, а нико није могао да сакрије сузе.
"Мало смо и плакали, то је просто неизбјежно. Након неколико минута емоција, позвао ме је директор да дођем код њега у канцеларију. Рекох – што ли је хитно. Излазим на ходник, кад тамо имам шта да видим. Ерупција одушевљења, вјерујте. Сви се скупили и аплаудирају. То ми је таква сатисфакција за мој дугогодишњи рад дуг 41 годину“, објашњава она.
У просвјети од 1983. године
Прва школа у којој је наставница Рада почела да ради била је у БиХ. А у панчевачку школу стигла је прије 27 година и ту је и остала до пензије.
"Када сам дипломирала у Новом Саду, конкурисала сам у 11 школа у Србији и суда су ме одбили. И онда сам се претплатила на босанске новине и пронашла сам конкурс у једној школи. Помислила сам – боље да радим, него да не радим. А између осталог, у Босни сам се и родила, преселили смо се у једно село код Шапца када сам била дијете, тако да ми није било страшно што ћу радити у другој држави“, прича она.
Трудила се, каже, да дјеци пренесе знање, али и љубав и узајамно поштовање.
"Трудила сам се да дјеци буде разумљиво, радили смо животне теме јер је такав предмет. Дјеца су то вољела, а и ја. Зато сам се и одлучила за биологију. Онда смо се преселили. Родила сам једно дијете, па друго и ето, на крају сам стигла до Панчева и наше школе ‘Јован Јовановић Змај“.
Наставница прича како је просвјета данас другачија и тешко је радити јер су услови знатно лошији него раније, али и она је својевремено "кубурила“ с нормом.
"Тек сам од 2003. године допунила норму у панчевачкој школи. Коначно. Било је тешко и напорно, требало је издржати све. Било је и неправедно, али ја сам била срећна што сам имала посао, трудила сам се, вољела сам рад са дјецом, учила сма их највећим вриједностима, а то су прије свега искреност, поштење, предан рад, увијек циљ пред собом и када паднеш да се не предаш, него да се дигнеш као феникс из пепела“.
Кривци родитељи
Прије 20 година дјеца су, каже она, била другачија него данас.
"Данас има јако мало оних правих ученика, преданих школи. Систем вриједности се потпуно промијенио, али има још увијек дивне дјеце. Сва дјеца су дивна и увијек кажем да су родитељи ‘кривци’ и систем вриједности и закони који говоре о правима дјеце. Ја нисам против права дјеце, али увијек им говорим: ‘Ви имате и своје обавезе’. Исто тако и ја. Они морају да поштују моја права, као и ја њихова“, истиче наставница.
Често је, каже, говорила дјеци да се статус у друштву не мјери квадратуром куће, стана или моделом аутомобила, него према људским вриједностима. И у томе је њена величина.
"Наравно, не смијемо запоставити ни моју стручну страну гдје сам радила веома предано, да дјеца заволе биологију што ми показују њихови данашњи профили, а то су инжењери и биолози. Јако сам поносна на њих, заиста“.
Признаје да је било и неких непријатних ситуација, као што их и данас има.
"Проблем настаје када родитељи нису задовољни оцјенама. Умјесто да између себе разговарају и са својим дјететом, они већ формирају свој став према нама наставницима. Посебно ме је иритирало када ме родитељи сачекају у ходнику чим се завршио час. Значи, дијете је већ стигло да пошаље поруку коју оцјену је добило. И онда им кажем могу да изађу са посла због оцјене, а не долазе на отворена врата када их позовем“, прича она и закључује:
"Зато родитељи треба мало да се стрпе".
