Заблуде о СФРЈ: Од банкрота до рата, лијепа била само младост

Причало се да можемо да нахранимо цијелу Европу, да смо војна супер-сила и једна од најразвијенијих европских земаља. Све је то била лаж.

Била једном једна земља, звала се Социјалистичка Федеративна Република Југославија. У њој су сви њени житељи, без обзира на нацију, вјеру, боју коже, уживали иста права и сви су радили и свима је све било таман онако како треба.

Звучи као бајка, зар не? Вјероватно зато што би овакав опис СФРЈ био једнак бајци - нарочито када имате у виду да је државом прилично чврсто владала једна једина партија која је могла да постоји (испрва Комунистичка партија Југославије, потом Савез комуниста исте земље).

О тој земљи могло је да се напише мноштво бајки (на примјер - да смо извозна економска сила, да можемо да нахранимо цијелу Европу, да смо војна супер-сила - четврта у Европи а осма у свијету, да смо - наводно - према Форбсу били једна од најразвијенијих европских земаља - што је и сама редакција демантовала). Зато ћемо се данас посветити митовима везаним за економију СФРЈ.

Економски развој Југославије био је незаустављив

Ова тврдња је заправо, у извјесној мјери тачна. Али - зато што се Југославија - послије разорног Другог свјетског рата - обнављала и са рушевина се дизала у (колико-толико) прихватљиву земљу за живот.

У том периоду заправо су се све земље пребацивале из ратне у мирнодопску економију, а технолошки напредак који је заправо морао да буде одложен (јер - многе ствари су смишљене и прије великог глобалног сукоба) обнављао је економију у већини европских земаља брже него иначе

Дакле - привредни раст Југославије послије Другог свјетског рата није имао много везе са КПЈ и Јосипом Брозом Титом, већ са примјеном технологије, развојним пројектима - нарочито инфраструктурне природе и убрзаним улагањем у пољопривреду - јер је народ морао да осјети бољитак - ако ништа друго - а оно кроз храну.

Што се тиче земаља Западне Европе - оне су у то вријеме расле по историјски високим стопама, а земље у развоју (попут наше) уводиле су за то вријеме револуционарне технологије. Замислите само електрификацију цијеле земље?

У СФРЈ се није живјело на дуг

Народски речено - ову бајку можете „мачку да окачите о реп“. Заправо је у вријеме највећег развоја СФРЈ (а кажу да је то било од 1961. до 1980.) - дуг растао по стопи од 17,6% годишње.

Спољни дуг СФРЈ је од 1961. до 1981. порастао од тек пар стотина милиона долара на 16 милијарди долара.

Да се тај тренд задуживања наставио и да Југославија није пропала, данас би тај дуг износио око шест билиона долара. Не, није грешка: шест билиона.

Југославија је заправо - банкротирала 1982. Ту информацију наравно нисте могли да чујете у строго контролисаном дневнику било које од шест државних телевизија распоређених по главним градовима република, нити да прочитате у дневним новинама попут Политике, Борбе, Ослобођења, Јутарњег листа, Дела…

Тада је руководство државе признало страним кредиторима да не може враћати своје дугове. Дугови су репрограмирани 1983. и 1984. (морала су се одржати и Зимске олимпијске игре у Сарајеву и сви су морали бити срећни и задовољни), али је земља тонула у кризу све дубље: Југославија више није имала новца за куповину (прије свега) енергената као што је била - нафта. Држава је тада примарно дуговала Свјетској банци, ММФ-у и појединим државама...

У СФРЈ није било несташица

Када они који памте Југославију мало дуже „ставе прст на чело“ - сјетиће се да је у некадашњој земљи и те како било несташица. Оне су управо везане за период пред саму смрт и одмах послије смрти Јосипа Броза Тита и времена када је држава признала страним инвеститорима да не може да сервисира своје дугове.

Хајде да причамо о првој великој нафтној кризи која је погодила и СФРЈ током Првог заливског рата између Ирака и Ирана.

Руководство тадашње земље увело је најприје рјешење „пар-непар“: ако вам се регистрација аутомобила завршавала са 1, 3, 5, 7 и 9, онда сте могли да се возите својим аутомобилом у понедјељак, сриједу и петак. Уколико се пак завршавала са 2, 4, 6, 8 и 0 - могли сте да возите уторак, четвртак и суботу. Недјеља је била „отворена за све“.

Е, кад је 1982. ђаво однио шалу па смо признали да пара више нема - морали смо да несташицу горива рјешавамо на други начин - увођењем бонова. За аутомобиле сте могли мјесечно да купите - 40 литара горива. При том - не смије се заборавити да су возила трошила више горива него данас. Знатно више.

Највише литара горива припадало је власницима моторних друмских возила преко 7 тона носивости и аутобуса, који су обављали јавни превоз у друмском саобраћају.

Такође већа количина бонова припадала је „теренским радницима“, докторима, ветеринарима, инспекторима са властитим возилима, инвалидима, као и вјерским заједницама и свештеницима који су користили возила за вјерске обреде. Исти случај је био и са власницима трактора, регистрованих бродова и такси возила. Пуне двије године гориво сте могли куповати - само уз бонове.

Хоћете да подсјећамо на несташице кафе? Уља? Шећера? Брашна? И то баш у вријеме оне сјајне и бајне - СФРЈ?

У Југославији су сви радили

Ни ова бајка „не пије воду“, али је због константног понављања југоносталгичара - и она остала универзално прихваћена „истина“. Заправо је ствар значајно другачија.

Либерал у опсежној студији - готово милион људи отишло је „трбухом за крухом“. Разишли су се Југословени широм западних земаља - Аустрија, Њемачка, Француска, Сједињене Државе и Аустралија постале су меке за школоване стручњаке (потписник ових редова имао је неколико њих у породици, али се, авај, нико није сјетио да било шта остави иза себе), али и за оне који су отишли да раде обичне физичке послове, како би прехранили своје породице.

Чак се својевремено знало да у Француску одлазе кројачи, у Аустрију обични радници, у Њемачку инжењери, а у САД и Аустралију - они који се баш нису слагали са постојећим системом, а при том су завршили и неке школе.

И поред првог великог одлива мозгова (и просте радне снаге) - у СФРЈ је (званично) незапосленост износила између 9 и 13%, да би послије смрти Јосипа Броза Тита, непосредно пред распад земље, стопа незапослености била између 15 и 16%. Наравно - медији нису смјели да пишу поражавајуће податке.

У Србији је послије 1984. године незапосленост нарасла на нешто више од 16 одсто, док је у Босни и Херцеговини сваки пети радно способни човјек није имао посао. Словенија (мање од 5 одсто) и Хрватска (нешто испод 8 одсто) су у тој „подјели колача“ незапослених - значајно боље пролазиле.

Ове податке изнијела је у свом научном раду „Политичка економија Југославије од 1945 до 1990“ Сузан Вудворд, редовна професорка департмана за политичке науке при Универзитету у Њујорку

До средине осамдесетих, наводи ауторка, број службено незапослених попео се на више од милион, док је око 400.000 особа било ван евиденције Завода за запошљавање.

Права радника била су неприкосновена

Прича о томе како у Југославији није било штрајкова заснована је прије свега на томе што тада није било друштвених мрежа, којима би се „одмах и сад“ сазнало да неко тамо негдје штрајкује због тога што се не испуњавају његова основна права - као што је на примјер - право на плату. Овако - били сте осуђени на званична гласила.

Вјеровали или не - иако су подаци веома штури - могу се и у СФРЈ пронаћи примјери великих штрајкова (мада остаје нејасно - како су то радници штрајковали против самоуправног социјализма у ком су они доносили одлуке?).

Баш у вријеме када је аутор ових редова дошао на свијет - у медијима је забиљежен први серијал текстова везан за штрајкове радника у СФРЈ - штрајкове у бродоградилишту Уљаник из 1967.

Национализам

Братство и јединство, Југословени, добре комшије. Тешко је разувјерити оне старе и објаснити младима који данас након викенда у Загребу или Сарајеву причају о заједништву и братству и јединству, да у бившој СФРЈ није цвјетало цвијеће. Да би се најлакше објаснила ситуација треба почети од краја, не од почетка. Југославија се распала у крвавом грађанском рату који се водио међу народима који су чинили ову државну заједницу. И ту сва прича треба да стане.

Једина заблуда је да су националисти рођени 1991. године. Нису, национализам на овим просторима постоји вијековима. А да не би чињеницама убјеђивали југоносталгичаре о националној позадини Југословена можемо рећи једноставно. Само у посљедњих 100 година на простору бивше СФРЈ вођена су четири рата који су на супротне стране стављали народе који су касније чинили Југославију. Од Првог и Другог балканског рата, до Првог и Другог свјетског рата. СФРЈ је скована након геноцида НДХ и Хрвата над Србима, након учешћа муслимана у СС дивизијама, и тако даље, и тако даље. Те непомирљиве националне разлике и националне нетрпељивости нису нестале 1945. године.

Можда су присилно потиснуте, али такве ствари једноставно не могу бити обуздане.