Четири дана прије несреће Стефан је рекао другарици да има неки чудан осјећај и да ће се десити нешто лоше. Имала сам и ја предосјећај, али сам мислила да ће преминути моја болесна бака која има 90 година, а не да ћу остати без свог првенца.
У црнини, натечених очију од плача, са фотографијом сина у рукама, започиње исповијест Дијана Хрка (47), мајка Београђанина Стефана Хрке (27) који је 1. новембра настрадао када је пала надстрешница на Жељезничкој станици у Новом Саду. Неутјешна Дијана испричала је када се посљедњи пут чула са сином.
- Чули смо се дан прије тог ужаса и договарали да се видимо. У петак сам се уселила у нови стан, након што сам се вратила са пута. Планирала сам да за викенд средим стан и да онда идем код њега у Нови Сад, јер је посљедњих пет година тамо живио. Шалио се са мном и рекао: "Мајка, видјећемо ко ће кога да изненади!". Нажалост, изненадио је он мене - каже потресним гласом и додаје да се скаменила када је видјела вијест о несрећи на новосадској станици:
- Знала сам да је Стефан волио да сједи на тој клупици на станици, али сам се молила да у том тренутку није тамо. Звали смо га, али се није јављао. Позвао ме је млађи син Немања и питао ме је да ли имам неки осјећај, ја потом њему упутила исто питање, он је ћутао... Договорили смо се да јављамо ко први сазна неку информацију.
Предухитрила сам полицајце
Породица Хрка од тог момента преживљава праву агонију, а како каже Дијана, у једном моменту је отишла у Полицијску станицу Вождовац.
- Полицајци су се спремали да ме обавијесте да сам остала без сина, али ја сам их предухитрила својим доласком. Нису знали како да ми саопште. Питала сам полицајца шта он мисли да ли да идем за Нови Сад, климнуо је главом и почео да плаче...Даље се ничег не сјећам, знам да сам завршила на поду - каже Дијана и додаје да је успјела некако да оде до Новог Сада, гдје је идентификовала тијело на Институту за судску медицину.
- Кад сам дошла на ту станицу, нисам знала гдје да га тражим, да ли тамо гдје је пала надстрешница, или тамо где им пале свијеће. Гдје да тражим моје мило, гдје? - каже неутјешна мајка док снажно грли и мази фотографију сина:
- Нисам могла да чекам бившег супруга и сина да стигну, морала сам одмах да га видим. Ушла сам сама у ту просторију на Институту за судску медицуну, не знам ни ја како. Имала сам снагу, жељела сам да се увјерим да је то мој дивни дјечак плавих очију, мој насмијани Стефан.
Дијана Хрка објашњава да је имала бројне проблеме док није преузела тело сина, али да је на крају успела достојанствено да га сахрани. Како нам је рекла, сину није обукла одело.
Кренем да избришем број, не могу, све мислим зваће он своју мајку
- Мој Стефан је волио да носи тренерке и неке добре патике, тако сам одлучила да се обуче. Ставили смо му и телефон. Немам снаге да избришем његов број. Кренем, па не могу, све мислим зваће он своју мајку - прича Дијана, док сузе само лију низ лице:
- Остаје ми жал што га нисам загрлила, што га нисам дотакла посљедњи пут. Жељна сам га остала.
И даље не може да прихвати да га нема, иако је свјесна да га је сахранила.
- Ја свако јутро причам са њим. Скувам нам кафу и ми тако причамо. Помислим, људи ће мислити да сам луда, али ја га осјетим, он је ту и насмије ми се - каже Дијана.
Испод рушевина, поред Стефана живот је изгубило још 13 људи, док је троје тешко повријеђено.
Пола срца ми је отишло, друга половина ми је за мог Немању
Дијана Хрка каже да након трагедије има бојазан због млађег сина Немање који је остао без свог ослонца.
- Немања се добро држао, а на дан сахране кажу ми да се крио иза крста и плакао. Душа моја. Пола срца ми је отишло, а за другу половина, за мог Немању морам да живим. Морам да се тргнем - каже она и додаје:
- Сједим тако и гледам у једну тачку, а онда се тргнем и тражим Немању. Плашим се сад за њега, он ми је остао.
(Телеграф)
