Име Алдине Бајић у музичком свијету и те како је познато. Међутим, након стравичног догађаја, када ју је супруг Адис Цигура звјерски претукао, не постоји особа, бар на Балкану, која данас није чула за њу.
Звјерски напад
Алдиана Бајић и њен супруг, који се налази у зеничком затвору, постали су топ тема регионалних медија, првенствено с циљем да се заштите жена које су жртве насиље. Јер, ако престанемо о овоме говорити, постајемо саучесници свега ружног што се у данашње вријеме дешава женама, које су осуђене на милост и немилост насилника.
Не постоји особа која је погледала снимак из њихове дневне собе, када је мучки туче, да је остала имуна на овакав звјерски напад. Било шта да се десило прије и који повод ‘батињања’ је био, оправдање за овакав чин не смије постојати.
У ексклузивној исповијести Алдина описује тренутке те кобне ноћи. Испричала је како је прије Цигуре имала момака, који су били ‘опасни’ мафијаши, но ниједан јој никад није упутио ружну ријеч а камоли је повриједио.
Опасни мафијаши
– Ја сам имала момака који су били опасни мафијаши и, никада, ама баш никада ни један ми није ружну ријеч рекао, а не да је дигао руку на мене. А, то је све због тога што сам коректна и поштена. Све док сам са неким ја га волим и вољећу га и никада га преварила не бих. Али, онога тренутка када почнеш да тражиш превише од мене, када схватим да нема више приватног живота, осим пословног, онда почиње да се све то љуља. Нека ме пљуне свако у лице ако нађе нешто или неку грешку у мом телефону.
Једина моја грешка су пси и маце, али ја то волим, ја их волим и они су моја терапија. Не могу ја да доведем људе на наступима, ако их нема. Не могу ја да нацртам паре онолико колико неком треба, то је једноставно немогуће. Увијек је гледао неки ниво, те мораш ово те мораш оно. Не морам ја ништа. Живјела сам са пет марака са мојом мамом и петоро браће и сестара, навикла сам тако и то је мој живот.
Мене неће и не може да промијени ни 5.000 нити 50.000. Ја сам са мојом мамом од десете године чистила куће, станове, бринула о старијим људима. Не може ме промијенити слава ни наступи, ни концерти. Слава и наступи све ће то једном проћи, треба остати приземан и човјек.
А онда описује стравичне детаље:
Стидим се
– Када ме ударио ногом у главу, е ту је био мој крај. Ја тај снимак не могу и не смијем да погледам. Срамота ме је, страшна ме је срамота од свега тога што се десило. Једноставно, ја се стидим тога, не могу сама себе у огледало да погледам. Ја се стидим тога, а због чега ни сама не знам?
