Разбијен један од највећих митова из бивше Југославије

У колективној меморији често се понавља идеја да је море било доступно свакоме – радницима, студентима, па и школарцима. Но је ли то заиста била стварност свих грађана или тек идеализована слика једног доба?

“Ја сам мислио да су у Југославији сви ишли на море, како сад ово?”, написао је један Хрват на Редиту те подијелио анкету из старих новина у којој се испитивало како љетује просјечни Југословен у Сплиту.

Цвијановић о буџету: Прави се простор за још једну Шмитову незакониту и неуставну интервенцију

У уводу текста пише како су разлози слабе посјете домаћих гостију добро познати те да је циљ био сазнати како се сналазе они који су остварили жељу да бар примиришу мору.

Један од анкетираних је био тада 32-годишњи новинар из Шида Митар Митровић који је рекао да је на љетовање стигао аутомобилом са својом супругом те да планирају одлазак до Корчуле.

“Цијене? Слушајте, нити једног тренутка се нисмо двоумили требамо ли ићи на море, без обзира на оно што нас чека доле. Знам да ћемо потрошити можда 3 или 4 мјесечне плате, али о томе ћемо мислити када се вратимо кући", рекао је.

Јесу ли си сви у вријеме Југе могли приуштити љетовање? Мит је разбијен

37-годишњи месар из Шида, Никола Макивић, рекао је да је на одмор дошао с породицом преко СИЗ-а (Самоуправне интересне заједнице) и СИЗ-а за рекреацухз његове општине.

“Све имамо осигурано, смјештени смо у Студентском дому, а цијена комплетног 10-дневног боравка је 6.000 динара. Одмор је дошао у обзир само под оваквим условима, о неком приватном аранжману нисмо ни сањали. Све је скупо”, испричао је тада.

22-годишња службеница из Слуња, Горана Улемек, рекла је да већ трећу годину долази код сестре која живи и ради у Шибенику.

Цијене кафе експлодирале

“Док је она ту и ја ћу љетовати на мору јер са својом уштеђевином не могу издржати сама дуље од три дана”, испричала је.

Није познато из које године потиче овај новински текст, но сасвим је јасно да су се становници тадашње Југославије и те како жалили због скупоће љетовања те да су у великом броју случајева дане на мору проводили захваљујући смјештају у радничким одмаралиштима, док су ресторане и приватне аранжмане избјегавали у широком луку.

“Као мала сјећам се да су свако љето моји баба и дида, па и прабаба и прадида, били изван себе од количине људи која би пролазила кроз наше куће – силна родбина која би се сјетила доћи преко љета. Али нису били изнервирани због њих самих, него зато што је то било непрекидно – од почетка јуна до краја октобра, без дана одмора. Једном сам питала баку – била сам још дијете – зашто им једноставно не каже да не долазе. Објаснила ми је да се они томе веселе као што се ја веселим торти и поклонима за рођендан. Да то морају сами плаћати, не би имали довољно новца, а да иду у кампове – не бисмо их ми ни видјели. Упоредила ми је то с питањем: 'Би ли ти хтјела остати без рођендана, поклона и гостију, кад се томе толико веселиш?' И сваки пут кад људи причају како се прије ишло на море ‘шаком и капом’, сјетим се тога”, коментарисала је једна Хрватица.

‘На море су ишли они из војске или партије’

Други корисник Редита је рекао како се сјећа да му је пријатељ говорио да је у вријеме Југославије љетовао двије седмице с родитељима на Бријунима и да си то данас не може ни замислити.

Уплатио 100.000 евра "за акције“ па остао без ичега

“Заборавио је притом да му је дјед био истакнуто војно лице”, написао је.

И други свједоче да је војним или партијским званичницима љетовање било знатно доступније.

“Мој тата је ишао у Башку у хотел на двије седмице и хвалио то доба. Онда би га мама у неком тренутку прекинула и рекла како је она ишла у Башку у кампове и ломила се по камењу. Његов отац био је официр ЈНА, а њени – радничка класа. Људи са села никад нису ни видјели море, а чинили су огромну већину становништва у то вријеме. Сељаци су на море почели ићи тек прије десетак година, јер се више не баве пољопривредом, него свако ради нешто своје. Лаж је да је то била нека савршена егалитарна земља", писали су корисници.

Раднике су спашавала одмаралишта

Велики број људи сјећа се да су их родитељи могли водити на море захваљујући радничким одмаралиштима.

"Моји су ми причали да је пуно људи ишло на море ако су радили за фирме које су имале смјештаје на мору. На примјер, скоро цијела татина страна радила је у Бељу и многи су ишли у њихове кампове. Мој дјед није – није имао ауто и није знао возити”, додају други.

“Мама је била творничка радница. Током године су се уплаћивале рате, и онда сам двије или три године заредом ишао у радничко одмаралиште у Биограду на Мору – тамо негдје ’87, ’88. и ’89. Да није било тога, питање је кад бих уопште видио море”, рекао је један корисник.

Преминула жена која је повријеђена у тешкој несрећи код Приједора

“Па лијепо пише – сви који су љетовали, љетовали су ултра јефтино у друштвеним одмаралиштима: од фирми, општина, градова. Ми смо увијек ишли у Задар у љетовалиште Жељезница. Сви Брођани су били на Корчули у градском љетовалишту. Данас фирме радницима неће ни стан направити, а камоли одмаралиште – и онда се жале како нема радника. Фирме и даље граде станове и љетовалишта, али само за газде", увјерени су поједини.

Неки се не слажу с написаним и тврде да се на љетовање могло ићи невезано за припадност војсци или партији, већ да је то било доступно и обичним радницима.

"Памтим та времена и могу из прве руке рећи како је пријатељ из сусједства ишао двије или три седмице (не сјећам се тачно, мислим да су биле двије) прије мене у одмаралиште у Пунту – отац му је радио у Чистоћи. Након тога ишли смо моји родитељи и ја – отац ми је био инжењер заштите на раду, а мама радница у творници. Памтим то јер ме до неба фрустрирало што нисам могао љетовати с најбољим пријатељем. Нећу рећи да је свима било сјајно – то никад није могуће – али земља је била скројена за малог човјека. Знам неке 'велике Хрвате' који страшно мрзе Југославију, али сами често започну причу о томе како је било добро радити у творницама и како су људи били задовољни. Ни не схватају да си противрјече, али их никад не прекидам – лијепо је чути да је некад и мали човјек нешто вриједио”, написао је један.

‘Престаните величати живот у Југи, били смо као робови’

“Рођена сам у Загребу крајем седамдесетих. Сваке године сам ишла на море с родитељима минимално двије седмице – од Истре до Далмације – а након што би им годишњи одмори завршили, ишла бих још најмање десет дана с баком. Нисмо имали некретнине на мору, нико из породице није био војно лице ни близак политици. Сва дјеца из мог разреда у основној школи такође су ишла на море”, истиче једна корисница Редита.

Трамп открио с ким Путин није хтио да разговара

На крају се јавио један корисник Редита који жели разбити све митове у Југославији.

"Ма величање живота у СФРЈ је потпуни апсурд. Живјели смо као робови – тоталитарни режим, чланске исказнице Комунистичке партије. Заборављају се несташице, бонови за храну и гориво, редови испред трговина. Као дјеца смо се радовали кад би нам породица која је побјегла са запада доносила бомбоне, чоколаде, каву… уље… Љетовало се у радничким одмаралиштима, а једине праве привилегије имали су генерали и политичка елита. Укратко – ужас”, написао је.