Основна школа "Владислав Рибникар" објавила је на свом званичном сајту посебан одјељак "Ин Мемориам" под називом "Наши Анђели", у знак сјећања на ученике и чувара школе који су убијени у масакру који се догодио 3. маја 2023. године.
У знак сјећања на њихове прерано и трагично изгубљене животе, професори Основне школе Владислав Рибникар написали су текст, који преносимо преноси у цјелости:
„Наша дјеца, азбучним редом својих презимена, Мара, Бојана, Ангелина, Ана, Адриана, Ема, Катарина, Софија и Андрија. Наш Драган. Изгубили смо их. Наше ђаке! Различитих интересовања, великих успјеха за њихове прекратке животе на бројним пољима – у музици, спорту, плесу, балету, школским резултатима! Јединственог описа – дивни млади људи, добри другари чак и свом џелату, недужне жртве чијим су одласком изгубиле породице, наша школа и Србија! И нашег Чувара, нашег Драгана! Не радника обезбјеђења, већ чувара наших осмијеха, тајни, шала, повјерења – дивног човјека и пријатеља сваког дјетета, свих запослених, свих родитеља и сваког ко је икада крочио у нашу школу. Изгубили смо их у крвавој бајци каква се нигдје и никада није догодила, у необјашњивом пиру помраченог ума који је трајао краће од једног малог школског одмора.
А тог јутра Драган је дошао расположен, јер је првомајски празник провео радећи у својој башти. Осмјехнуо се сваком дјетету и наставнику на улазу. Наше двије петакиње, Бојана и Ана, дошле су у школу дотјеране због сликања за школски алманах и поносне, јер су по први пут дежурне ученице на великом улазу. Мара, Ангелина, Адриана, Ема, Катарина, Софија и Андрија стигле су на први час жељне да се послије краћег распуста виде са другарима, као и Хелена, Владимир, Андрија, Јован и Вељко.
Наставница историје Тања Стевановић са припремљеним предавањем о Балканским ратовима и још мало инструкција за нашег Попкета са којим је требало у недјељу изаћи на Државно такмичење из историје. Пуцњи прекидају тишину првог часа, прво дежурство, час историје и пишу нову, трагичну историју наше школе, наше земље, нашег свијета. Више ништа није исто и никада неће бити.
И како сада? Како без њих? Како са нама рањенима? Како са дјецом која су доживјела страхоту коју ни једно људско биће не би смјело да искуси!? Не знамо. Нису нас учили. Нико од нас за ово није обучен. Једино што знамо је да морамо. Због наше дјеце. Због наших Рибникараца и свих других. Колико год били тужни и љути, због њих морамо пронаћи доброту и љубав у својим срцима. Јер љубав и доброта морају бити њихов споменик. Мржња их је убила, а љубав и само љубав може да их спасе, да нас спасе!
Наши, Мара Анђелковић, Бојана Асовић, Ангелина Аћимовић, Ана Божовић, Адриана Дукић, Ема Кобиљски, Катарина Мартиновић, Софија Негић, Андрија Чикић и Драган Влаховић трајно су обиљежје наше школе због онога што су били и онога што би постали да нису у свом узлету прерано заустављени. Нека им је вјечна слава!”
