Institut Batut u saopštenju objavljenom na svom sajtu ističe da je u ovim trenucima prioritet u zdravstvenoj zaštiti zbrinjavanje povrijeđenih i pružanje psihološke pomoći.

Traumatični događaji donose sa sobom izazove koji su stresogeni, izazivaju jake emocije i izmjene u ponašanju kako djece, tako i odraslih. Reakcije mogu da budu dugotrajne i nekontrolisane, istaknuto je na sajtu Batuta.

Ukazuje se da dobijanje adekvatne zaštite i podrške može pomoći u smanjenju neprijatnih osećanja i simptoma, bržem upostavljanju kontrole nad ponašanjem i vraćanju uobičajenim, svakodnevnim aktivnostima i obavezama.

Traumatični događaji izazivaju fizičke simptome i emocionalne reakcije osobe, od kojih su najčešće neverica, osjećaj straha, šoka, bijesa, tuge, brige, ukočenosti, bespomoćnosti i frustracije, kao i pojava paničnih napada - ne uspostavlja se socijalna interakcija, osoba se povlači u sebe, navodi Batut.

Ukazuje se da traumatični događaji mogu izazvati smanjeno interesovanje za uobičajene aktivnosti, ponovno proživljavanje traumatičnog događaja kroz prisećanje, izbegavanje nepoželjnih misli i osećanja, promene u apetitu (pojačan ili oslabljen), poteškoće sa spavanjem (noćno buđenje i košmari), koncentracijom i donošenjem odluka, kao i fizičke reakcije poput glavobolje, bolova u telu, stomačnih problema i osipa na koži, pogoršanje hroničnih zdravstvenih problema, povećanu upotreba duvana, alkohola i drugih supstanci.

Institut Batut navodi da su preporučeni načini za suočavanje sa traumatičnim događajem - pokretanje razgovora sa osobom, a ako ona nije spremna ne insistirati, već pokazati zainteresovanost za razgovor kada osoba za to bude spremna.

Kako se ukazuje, potrebno je pitati osobu kako se oseća povodom traumatičnog događaja i dopustiti joj da izrazi svoja osećanja i postavlja pitanja.

Ne treba minimizirati problem kao da se ništa nije dogodilo, preporuka je Instituta Batut.

Takođe, treba reći da se svi ljudi uplaše kada se nađu u nekoj opasnoj situaciji i da su osjećanja kao što su ljutnja, bijes, bespomoćnost, tuga, strah, zabrinutost - prirodni.

Osobu koja je doživela traumatično iskustvo ne izlagati medijskom sadržaju o toj temi i ne očekivati da će se osoba koja je doživela traumatično iskustvo brzo prilagoditi novonastaloj situaciji, već pokazati strpljenje.

Kada je riječ o tome kako pomoći deci da se izbore sa traumatičnim događajima, Batut navodi da se, bez obzira na uzrast deteta, ono može osećati uznemireno ili imati druge jake emocije posle traumatičnog događaja kome je prisustvovalo ili o njemu saznalo.

Neka djeca reaguju odmah, dok druga mogu pokazati izmenjen način razmišljanja i ponašanja mnogo kasnije. Način na koji dijete reaguje i uobičajeni znaci uznemirenosti mogu da variraju u zavisnosti od uzrasta, prethodnih iskustava i načina na koji se dijete nosi sa stresom, ukazuje se u saopštenju.

Djeca reaguju na ponašanje odraslih u svom okruženju. Kada se roditelji i staratelji mirno i samouvjereno suočavaju sa traumatičnim događajem, mogu deci pružiti najbolju podršku.

Batut navodi da je potrebno da roditelji razgovaraju sa decom o tome šta se dešava i ohrabre ih da pričaju o svojim strahovima i postavljaju pitanja.

Poslije traumatičnog događaja važno je da deca osete da mogu da podele svoja osećanja i da roditelji razumeju njihove strahove i brige.

Svaka promena u ponašanju može biti znak da dijete ima problem i da mu je potrebna podrška, ističe Batut.

Dodaje se da je teško predvideti kako će neka djeca reagovati na traumatične događaje i da je, pošto roditelji, nastavnici i drugi odrasli vide decu u različitim situacijama, korisno da deluju zajedno kako bi podelili informacije o tome kako se svako dete suočava sa traumatičnim događajem.