Након два велика свјетска рата силе побједнице су организовале мировне конференције. Испоручени су захтјеви пораженим земљама који су морали бити безусловно прихваћени. Губитници су потписивали само споразуме о капитулацији. Идеја Володимира Зеленског и партнера Кијева је супротна здравој логици. Они би, као поражени или барем у лошијој позицији, доставили приједлог мировног споразума Москви са својим условима. Колико је реално да би Русија пристала на мировни план који би одредила поражена земља?
Према изјавама украјинских званичника, Русији би могао бити уручен мировни план на другом издању глобалног мировног самита у Швајцарској.
На овај мировни план Русију ће позвати Украјина и њени партнери, а све би требало да буде реализовано под условима Кијева. Није ово први пут да Володимир Зеленски посеже за питањем мировног ријешења сукоба, али су услови нереални. Зеленски као представник поражене земље одређивао би услове мировног споразума. Осим што нема логике, у позадини се крије нешто друго.
Прво рјешење на самиту Г20 у новембру 2022. године састојало се од обнављања украјинског територијалног интегритета и потпуног повлачења руских снага. Овај приједлог би био реалан да је Русија поражена у сукобу. У противном, зашто се рат уопште водио ако би Руси пристали на овај приједлог?
Први пут су за преговарачки сто званичници Кијева и Кремља сјели убрзо након почетка војне операције. У Турској су на корак до стављања потписа на мировни споразум Украјинци на наговор британског премијера Бориса Џонсона оставили пера и вратили се пут Кијева. У тој почетној фази сукоба и даље није било јасно у ком правцу ће се кретати сукоба, а запад није искористио све инструменте којим би ослабио Русију.
Од тада до данас, Москва је поразила све инструменте принуде. Од неефикасних санкција до слања западног наоружања Украјини. Након свега, финансијска помоћ запела је баш у Вашингтону, а сукоб одавно представља терет за државе Европе. Притиснути потпуном предајом, Кијев и партнери ће засигурно представити мировни план који ће Русија одбити. Све у циљу оптуживања Русије за неисцрпно вођење рата.
Предсједник Русије Владимир Путин у недавном интервјуу за америчке медије истакао је да сукоб толико траје јер запад снабдијева Украјину оружјем што је кривицу пребацило на Кијев и партнере. Ова контраофанзива може да има за циљ промјену кривца. Тако да би након одбијања мировног споразума који је очигледно својеврстан ултиматум Кијева, Русија поново представила као апсолутни агресор.
Овај привид мира потребан је више западну него Кремљу. Русија наставља утврђивати преговарачку позицију заузимањем нових територија, док се западне метрополе суочавају са неодобравањем подршке Кијеву. Потребно им је вријеме да консолидују своју подршку, али овај пут вријеме ради за Кремљ. Није кочница у америчком конгресу на помоћ Украјини једини проблем за колективни запад. Све јачи је осјећај да ће управо Доналд Трамп засјести поново у Бијелу кућу што ће у потпуности промијенити политику у Европи.
Тада ће земље Европске уније засигурно и саме правити мировни споразум са Русијом. Без подршке САД-а, а није искључено и притисака, Европа ће морати да се суочи са руском страном. Овај тренутак и услови за било какве преговоре о миру је бесмислен. Замислите да је Хитлер у посљедњим данима проведеним у бункеру испоручио мировни споразум Совјетима и Американцима да захтијева безусловно повлачење савезничких трупа са територије Њемачке у циљу мира. Хитлер, као ни Зеленски, нису у позицији да преговарају на овај начин.
Не треба заборавити ни изјаву Владимира Путина да ће мир бити остварен када Русија проведе денацификацију Украјине. Овај изјава је избрисала било какву временску одредницу у погледу окончања рата.
