Пад Владе сиријског предсједника Башара ал Асада данас је драматично окончао његову скоро 14-годишњу борбу за задржавање на власти док се Сирија распала усред бруталног грађанског рата који је постао бојно поље за регионалне и међународне силе, пише Глас Америке.
Дошао је на власт 2000. године, након што је његов најстарији брат Базил, кога је Асадов отац спремао за насљедника, погинуо у саобраћајној несрећи у Дамаску 1994. године.
Башар је доведен кући са своје офталмолошке праксе у Лондону, прошао је војну обуку и уздигнут у чин пуковника како би једног дана могао да влада.
Када је Хафез Асад умро 2000. године, парламент је брзо смањио старосну доб за предсjедника са 40 на 34 године. Башаров избор је потврђен националним референдумом, на којем је био једини кандидат.
Хафез Асад је владао земљом скоро 30 година током којих је успоставио централизовану економију у совјетском стилу, гушећи неслагање, наводи Глас Америке. Формирао је савез са шиитским клерикалним вођством у Ирану, запечатио сиријску доминацију над Либаном и успоставио мрежу палестинских и либанских милитантних група, додаје поменути медиј.
Башар је у почетку изгледао потпуно другачије од свог снажног оца, а прије него што је постао предсједник био је директор Сиријског компјутерског друштва.
Његова супруга Асма ал Акрас, са којом се оженио неколико мјесеци након што је преузео дужност, рођена је у Великој Британији.
Млади пар, који је на крају добио троје дјеце живио је у стану у луксузном округу Абу Румане у Дамаску, док су други арапски лидери углавном живјели у раскошним вилама.
По доласку на функцију, Асад је ослободио политичке затворенике и дозволио отворенији дискурс.
Појавили су се салони за интелектуалце у којима су Сиријци могли да разговарају о умјетности, култури и политици што је било немогуће за вријеме владавине његовог оца.
Али након што је 2001. године 1.000 интелектуалаца потписало јавну петицију тражећи вишестраначку демократију и веће слободе, а други покушали да формирају политичку странку, салоне је угасила страховита тајна полиција која је затворила десетине активиста, пише Глас Америке.
Умјесто политичког отварања, Асад се окренуо економским реформама.
Полако је укинуо економска ограничења, пустио стране банке, отворио врата увозу и оснажио приватни сектор.
У иностранству се држао линије коју је поставио његов отац, засноване на савезу са Ираном и политици инсистирања на потпуном повратку Голанске висоравни коју је Израел анексирао, иако се у пракси Асад никада није војно сукобио са Израелом.
Године 2005. претрпио је тежак ударац губитком вишедеценијске контроле Сирије над сусједним Либаном након убиства бившег премијера Рафика Харирија.
Пошто су многи Либанци оптужили Дамаск да стоји иза убиства, Сирија је била принуђена да повуче своје трупе из земље и на власт је дошла проамеричка влада.
У исто вријеме, како наводи Глас Америке, арапски свијет се подијелио на два табора - један од савезничких земаља које предводе сунити, као што су Саудијска Арабија и Египат, а други са Сиријом и Ираном које предводе шиити са својим везама са Хезболахом и палестинским милитантима.
Асад се све вријеме углавном ослањао на исту базу моћи код куће као и његов отац - своју алавитску секту, изданак шиитског ислама који чини око 10 одсто становништва.
Многи положаји у његовој влади припали су млађим генерацијама истих породица које су радиле за његовог оца, укључујући и нову средњу класу и истакнуте сунитске трговачке породице.
Млађи Асадов брат Махер предводио је елитну предсједничку гарду и предводио је гушење устанка.
Њихова сестра Бушра била је снажан глас у његовом ужем кругу, заједно са њеним супругом, замјеником министра одбране Асефом Шокатом, све док није погинуо у бомбашком нападу 2012. године.
Башаров рођак, Рами Маклуф, постао је највећи бизнисмен у земљи, на челу финансијске империје прије него што су се њих двојица посвађали, што је довело до тога да Маклуф буде гурнут у страну.
Асад је такође све више повјеравао кључне улоге својој супрузи Асми, прије него што је она у мају објавила да је на лијечењу од леукемије.
