Аргументи за останак ОХР-a

Јавност је испуњена дискусијама о томе да ли Високи представник треба да оде из БиХ и да се његова свита распусти. Традиционално, јавност у БиХ има супротстављене ставове о томе и то по историјиским, етничким, националним, идентитетским, ентитетслим и другим дијаметралама. Ситуација у свијету је доста слична.

Оно што је за нас неуобичајено и нетрадиционално, јесте да покушамо разумијети аргументе друге стране. Па хајде да се потрудимо.

Историјска перспектива

Одмах на почетку ћемо уочити да су током историје империјалне силе своју доминацију ријетко су оправдавале искључиво голом војном или економском силом. Напротив, настајале су да изграде читав систем идеја и аргумента који је требао да њихову власт покаже као легитимну, корисну или чак неопходну. Ти аргументи мијењали су се кроз различите историјске периоде, али су у основи служили истиој сврси а то је оправдање политичке и економске власти над другим народима.

Једно од најраспрострањенијих оправдања била је идеја цивилизацијске мисије. Европске империје су тврдиле да народима над којима успостављају власт доноси право, образовање, модерну државну организацију, технолошки напредак и инфраструктурни развој. Француска колонијална политика развила је концепт цивилизацијске мисије, док је у британској политичкој и културној традицији значајно место заузела идеја да развијени народи имају моралну обавезу да воде и образују. развијеним. На тај начин империјална власт није представљена као експлоатација, већ као услуга и допринос напретку човека.

Снажно упориште империјализам је нашао и у религијским аргументима. Освајања и колонизација често су приказивани као средство ширења хришћанства и спасења душе. Посебно током периода шпанске и португалске експанзије, освајачки походи су представљени као божјанска мисија усмјерена на преобраћење нехришћанских народа. Религијски мотиви нису били једини покретач колонијалних пројеката, али су пружали снажан морални оквир којим су оправдани политички и економски интереси империје.

Током деветнаестог вијека развијен је и аргумент модернизације. Према овом схватању, једини народи наводно још нису достигли степен политичке и друштвене зрелости неопходан за самостално управљање. Империјална власт је зато представљана као привремено старатељство које треба да припреми колонијалне народе за будућност самоуправе. Идеја да су одређена друштва неспремна за независност касније је нашла одраз и у појединим међународноправним рјешењима након Првог свјетског рата, када су одређене територије територије образовања под поставком да се уређује још нису способне за потпуну самосталност.

Посебно значајну улогу имале су расне теорије које су се развијале током деветнаестог и почетком двадесетог века. Под утицајем псеудонаучних концепција о расној хијерархији, многе империјалне силе тврде су да постоје народи који су природно предодређени за владавину и они који су предодређени да буду вођени. Такве теорије настајале су да колонијалну доминацију представљају као природно стање ствари, а не као резултат политичке и војне моћи. Ако су након Другог светског рата ове идеје темељно дискредитоване, њихов утицај на формирање колонијалног система био је изузетно велики.

Империје су своју експанзију често оправдавале и аргументима безбједности. Освајање нових територија представљено је као неопходна мјера за заштиту трговачких путева, граница или стратешких интереса. Умјесто агресивне експанзије, империјална политика је описивана као превентивна одбрана од потенцијалних конкурената и пријетњи. На тај начин је ширење сфере утицаја приказано као услов очувања стабилности и мира.

Економски аргументи узимали су посебно место у империјалном дискурсу. Заговорници империјализма тврдили су да колонијална управа подстиче развој трговине, изградњу путева, жељезница и лука, као и интеграцију локалних економија у глобалне токове. Међу тим, бројни критичари су указивали да су главни корисници оваквог система били управо метрополе, док су колоније често остајале зависне од извоза сировина и увоза готових производа. Због тога се економски развој колоније све чешће посматрао као споредни производни систем чији је примарни циљ био задовољство интереса империјалних центара моћи.

Значајно оправдање пружала је и тадашња правна доктрина. У класичном међународном праву деветнаестог вијека развијена је подјељена на такозване цивилизоване и нецивилизоване народе. Пуна права и статус субјекта међународног права признавани су готово ексклузивно европским државама и држава које су прихватиле европске институционалне и правне стандарде. Овакво схватање омогућавало је да се колонијална управа представља као правно оправдан механизам управљања територијама које наводно још нису достигле потребан степен политичког и правног развоја.

Након Другог свјетског рата већина ових аргумената постепено је изгубила своју легитимност. Развој права народа на самоопредјељење, процес деколонизације, универзална једнакост држава и забрана употребе силе темељно су промијенили нормативни оквир међународне заједнице. Ипак, савремене расправе показују да питање није у потпуности затворено. Поједини аутори сматрају да су неки од класичних империјалних аргумената преживјели у новим облицима, кроз позивање на ширење демократије, заштиту људских права, хуманитарне интервенције или одговорност за заштиту становништва. Зато, расправе о односу између империјализма, интервенционизма и савременог међународног поретка остаје једно од најактуелнијих питања политичке теорије и међународног јавног права.

Свака сличност је иста

Посматрано из те перспективе, занимљиво је уочити да се велики број аргумената који се данас користе у прилог останку Канцеларије високог представника у Босни и Херцеговини може разумјети као савремена варијација историјских образаца, или наратива, за оправдавање империјализма и интервенционизма.

Заговорници останка ОХР-а најчешће полазе од става да домаће институције још увијек нису достигле степен политичке зрелости и међусобног повјерења који би омогућио потпуно самостално функционисање "уставног" система (-Наравно да није и никада ни неће јер је ријеч о уговорном аранжману а не о уставном режиму). Тај аргумент у значајној мјери подсјећа на некадашње тврдње да су одређена друштва потребно извјесно вријеме водити и усмјеравати док не достигну ниво неопходан за самоуправу.

Такође, присуство ОХР-а се оправдава потребом очувања мира, стабилности и безбједности. Према овом становишту, међународни надзор представља гаранцију да неће доћи до озбиљних политичких криза, блокада институција или угрожавања Дејтонског мировног споразума. И овај аргумент има своје историјске претходнике у тврдњама да шире политичко присуство великих сила није израз доминације већ нужан инструмент очувања реда и спречавања сукоба.

Заговорници ОХР-а често истичу и потребу за заштитом демократије, владавине права и људских права. На тај начин улога високог представника представља се као механизам којим се обезбјеђује функционисање институција у складу са савременим европским и међународним стандардима. У односу на раније историјске моделе, некадашњи језик цивилизаторске мисије замијењен је језиком демократске транзиције, европских интеграција и заштите универзалних вриједности, али структура аргумента остаје у великој мјери препознатљива, постоји виши нормативни стандард који треба увести или очувати, а спољашњи актер наступа као његов гарант.

Слично томе, потреба за наставком међународног интервенционозма често се образлаже и циљем убрзавања институционалног развоја и интеграције Босне и Херцеговине у европске и евроатлантске структуре. Овдје се поново препознаје модернизаторски аргумент, познат још из колонијалног периода, с тим што је некадашњи појам цивилизацијског напретка замијењен појмовима европских стандарда, доброг управљања и институционалне ефикасности.

Наравно, може се рећи да између класичног империјализма и савременог међународног ангажмана постоје значајне (теоријске) разлике које не треба занемарити. Историјске империје су примарно тежиле територијалном ширењу и економској експлоатацији, док се савремени механизми међународног управљања формално заснивају на мировним споразумима, међународним мандатима и прокламованим циљевима очувања мира и људских права. Ипак, практично питање које остаје отворено јесте у којој мјери се савремени облици међународног интервенционизма ослањају на исте логичке претпоставке које су некада служиле као оправдање империјалне власти:

- да одређена заједница још није у потпуности способна да самостално управља сопственим политичким развојем;

-да јој је потребан спољни гарант стабилности и да постоје универзални стандарди чије спровођење оправдава ограничење локалне политичке аутономије.

Очигледно, расправе о улози ОХР-а далеко превазилазе оквире Босне и Херцеговине и сажимају ширу проблематику о односу суверенитета, међународног (глобалног) управљања и наслијеђа империјалних идеја у данашњем свијету. С тога је и разумљива пажња која се овом питању посвећује од стране најзначајнијих актера у међународној заједници и поред свих других пламтећих питања.

Занимљива би била анализа логике и историје аргумената на које се позива Република Српска у својим захтјевима за гашењем ОХР-а. Али то препуштамо другој страни као цивилизацијске задатак. Достижан - надам се.