БиХ након глобалног конституционализма

Идеја да међународни уговори могу бити успјешно преточени у уставне акте није само Босанска. Можда она јесте омиљена и догматизована међу Босанцима, али је ипак нису они измислили.

И многи други су се њоме заносили, нарочито током посљедњих деценија у оквирима глобалног конституционализма. Глобални међудржавни форуми су претварани у наддржавне институције а оснивачки уговори у уставе. Све је почело замишљу да се државна самовоља ефикасно обузда, а завршило се ерозијом међународног права и необузданом узурпацијом државних надлежности.

Да, завршило се. Не због анимозитета између конституционализма и било ког облика суверенитета, већ зато што су главни протагонисти и архитекте читавог концепта – Сједињене Државе, одустале од њега. САД су довеле до пуцања комплетну мрежу глобалног управљања коју су саме стварале, нарочито Свјетску трговинску организацију, Међународни кривични суд, Европску унију, НАТО... Почетком 2026. године напустиле су 66 међународних организација, конвенција и уговора и то 31 из УН система и 35 других.

Осим тога, Сједињене Државе су најавиле да више не желе да носе терет обавеза које су преузеле према готово ¼ држава свијета а које без САД патроната не би могле да се одрже (Washington post, 08.05.2025).

На тим рушевинама глобалног конституционализма Русија и Кина су 21.05.2026. године прогласиле почетак нових међународних односа који не искључују глобално управљање, али чији принципи (овдје) искључују минули конституционализам.

У таквим околностима питање „Шта ће бити са Босном и Херцеговином?“ је неизбјежно.

Јер БиХ није само настала у доба глобалног конституционализма. У великој мјери БиХ је његов најизразитији дериват. Њен међународни субјективитет, унутрашња структура и институционални развој су изграђени на увјерењу да се међународни уговори могу конвертовати у домаће уставне инструменте, а међународне организације и интернационализовани судови у легитимне инстанце унутрашње власти.

Том логиком Анекс 4 Дејтонског мировног споразума се не помиње као међународни уговор између једнаких страна, већ искључиво као устав што неминовно имплицира хијерархијске односе. Из таквог приступа произашло је и ширење надлежности заједничких институција, јачање улоге Уставног суда БиХ и фабрикована је читава мрежа неуговорених институција, органа, агенција и организација. Посебно, дошло је до политичког и правног одомаћења ОХР-а, међународне инстанце која је временом почела да дјелује као унутрашњи орган власти, а не као привремени спољни гарант мировног аранжмана.

Ови процеси у БиХ су се подударали са захтјевима које је диктирао глобални конституционализам. Али, шта ћемо сада?

Нама најближа опција јесте та да узмемо чешаљ и игноришемо све што се догађа. Европска унија би нас у томе подржала јер се и сама чешља, јер је и сама дериват глобалног конституционализма, јер и сама врло успјешно стоји мимо глобалних токова. Осим тога, кроз интеграционе процесе ЕУ форматира БиХ као унитарну државу. Синхроно, са локалним елементима глобалног конституционализма. Како било, то је пут институционалне инерције и занемаривања реалности - пут који не обећава.

Друга опција јесте прихватање тренда контрактуализма, који у случају БиХ значи повратак Дејтону као међународном уговору. Тај правац подразумијева напуштање идеје о хијерархијској супремацији у корист равноправности уговорних страна. Односи између Републике Српске, Федерације БиХ и БиХ би се заснивали на уговорној равнотежи и уређивали би се на основу сагласности - како је заправо и конципирано.

Даље, институције БиХ би функционисале по јасним правилима и у оквирима изричито повјерених надлежности - како је то једино и одрживо. ОХР и друга страна тијела би била повучена из система због истека рока.

Легитимитет укупног поретка би се заснивао на волунтаризму његових конституената а не на институционалној супремацији која се временом развила мимо првобитног уговорног оквира.