Дувал: Између свјетле и тамне стране

Ових дана свијет филмске умјетности постао је сиромашнији за још једно велико глумачко име. Роберт Дувал преминуо је у 95. години живота, оставивши седму умјетност без једног од ријетких глумаца који је успијевао да у свом лику прикаже дуалност људске природе, односно свијетлу и тамну страну лика који је играо. Оно што се у свијету глуме зове „распон“, карактеристику коју су у свом глумачком умијећу имали само ријетки глумци или глумице, а коју је Дувал успио да подигне до највишег степена. Био је вјешти виртуоз чији је опус обухватао низ незаборавних ликова, од пропалог кантри пјевача, мафијашког савјетника, харизматичног проповједника па све до психотичног војног команданта, корумпираног телевизијског директора и тихог, али језивог комшије, а да не помињемо мноштво каубоја, као и Двајта Ајзенхауера и Стаљина. Рођен у Калифорнији, а одрастао у Мериленду, Дувал се, можда више од било ког глумца свог времена, дубоко поистовјећивао са свијетом америчког југа. Из улоге у улогу користио је јужњачки нагласак и опуштен ритам говора како би вјеродостојно приказивао људе из тог региона, и шармере и немилосрдне људе, сваког суптилно другачијег од претходног, стварајући сваки свој лик хируршком прецизношћу. Његови ликови су могли бити пуни љубави или брутални, њежни или убилачки настројени, а посебан квалитет у његовој глуми био је да су понекад и једно и друго истовремено. Није претјеривање рећи да је Дувалова глумачка каријера била својеврсно истраживање дуалности свих нас.

Пажњу јавности први пут је привукао као Бу Радли, тајанствени пустињак у адаптацији романа „Убити птицу ругалицу“ из 1962. године. Споменута дуалност је већ била присутна: сви око њега су мислили да је Бу чудовиште, а испоставило се да је заштитник. Почеци Дувалове глумачке каријере везани су за позориште, као и телевизију, гдје је шездесетих година прошлог вијека остварио низ улога, али након што се истакао у филму „MASH“ (као уштогљени мајор Френк Брнс, заводник „Hot Lips“ Хулихан), пред њим је био само један пут — онај на филмском платну. Недуго након овог остварења услиједила је улога која му је обиљежила каријеру, улога Тома Хејгена, оданог и поузданог адвоката ирско-њемачког поријекла и савјетника породице Корлеоне у „Куму“ и његовом наставку. Иако дио мафијашке породице, Дувалов Хејген имао је особине које су дјеловале истовремено корпоративно и свештенички: смирени осјећај за праведност и лојалност, уз језиву способност да се стопи са околином када је то потребно. Његов наступ био је толико убједљив да је било тешко посматрати Дувалову изведбу и не претпоставити да га управо те особине дефинишу као глумца.

Ипак, колико год био упечатљив играјући Тома Хејгена, Дувал је чекао своју прилику да публици покаже све што умије. У филму „TV mreža“, као извршни потпредсједник ТВ мреже "UBS", гладан профита, представио се на нов начин. То је била друга страна Дувала, шоумен који се у свакој прилици размеће, аморална душа забаве, са осмијехом широким попут ајкулиног. Ту се јасно могло видјети право значење Дуваловог „распона“. Ријетко ко је могао тако убједљиво да одигра отменог џентлмена, да отјелотвори саму суштину пристојности, али ипак, био је вођен потребом да истражује и мрачну страну, и то је чинио темељно као ријетко који глумац у посљедњих пола вијека.

Године 1979. то је демонстрирао два пута. У филму „Велики Сантини“, Дувал је пружио оно што се тада чинило, а и данас се чини, као дефиниција улоге оца који уништава живот своје дјеце суровошћу својих захтјева. Његов „Бул“ Мичам је хипнотишуће слојевит човјек, деструктиван отац који се ипак никада не може описати као обичан негативaц. А у „Апокалипси данас“, Дувал је, као пуковник Килгор — љубитељ сурфовања, голих груди и са шеширом америчке коњице — ослободио незаборавног манијака који је био толико сатиричан, а истовремено толико животно стваран, да је значајно допринио самој поенти Кополиног филма. Дувалово изговарање реченице „Волим мирис напалма ујутру. Мирише на... побједу“ постало је својеврсна трагикомична лабудова пјесма америчке империјалне војне моћи.

Ипак, Дувал је тек хватао залет за своје глумачке бравуре, али једно је било јасно, да ће се његове улоге намјерно ослањати на обје стране те дуалности. Зато је и добио „Оскара“ за најбољу мушку улогу у филму „Нежна милосрђа“. Његов Мек Слеџ био је ћутљиви бивши алкохоличар који цијели филм покушава да се поправи, али оно што је улогу учинило великом била је његова прогоњена подсвијест — наговјештај свих лоших мјеста на којима је Мек био, које је Дувал провлачио између редова. То исто богатство, тај зрели морални талас човјека који балансира између витеза и пропалице, могао се јасно примијетити у полицијској драми „Боје насиља“ и у „Усамљеној голубици“, ТВ вестерн минисерији из 1989. која је Дувалу омогућила једну од његових најкомплекснијих улога, као и у помало заборављеној филмској адаптацији романа Маргарет Атвуд, „The Handmaid’s Tale“, гдје је глумац вјешто балансирао између настојања да се зближи са својом слушкињом (Наташа Ричардсон) и „тренирања строгоће“ која је била у опису посла сваког команданта Гилеада.

Поред глумачког посла, Дувал се окушао и као режисер неколицине филмова, међу којима је и „Apostol“ из 1997. године, гдје је, по многима, остварио једну од својих најбољих улога (ако је уопште могуће рангирати његове улоге). Дувал игра „Сонија“ Дјевија, локалну звијезду, проповједника који заузима моћну позицију у својој цркви у Тексасу. Он је дубоко религиозан човјек, док је истовремено нарцис који живи за сопствена задовољства. Због тога његова жена (Фара Фосет) започиње аферу са млађим свештеником и покушава да га свргне са чела цркве. На једној утакмици бејзбола, Сони се потуче са тим свештеником и на крају га удари бејзбол палицом у главу.

Ударац није јак, али управо у тој двосмислености поставља се питање: колико је овај божји човјек заправо насилан? Да ли је само бијесан или је спреман да убије? Дувал заправо пита: шта његов лик носи дубоко у себи, у срцу? Шта је свима нама у срцима? То је питање које је Дувал постављао током читаве своје каријере. „Apostol“ је студија лика у којој посматрамо како се свето и свјетовно, обожавање Бога и обожавање самог себе, боре у души једног човјека.

Велики глумац остао је активан на филмском платну и у деветој, па и у десетој деценији свог живота, остваривши кратке, али ефикасне роле попут оне поред Тома Круза у „Jack Reacher“ и Кристијана Бејла у филму „The Pale Blue Eye“, када је имао 91. годину. На жалост, свјетско глумиште остало је без глумца за кога је тешко рећи да ли је био бољи у главним или споредним улогама и који је кроз све своје улоге константно показивао оно што људско биће јесте у свом најбољем и најгорем издању.