Како сам постао професор?

Нисам постао професор због престижних стипендија које добија мање од два одсто истраживача. Нисам ни због сарадње са реномираним европским установама, ни због испуњености услова у двоструком или петоструком обиму. Не. Морам рећи како јесте, редом.

Истина је да је насловљено питање могло да гласи и како сам постао супруг, отац или шта друго што је часно. Изабрао сам „професор“ јер тај светосавски позив подразумијева мноштво подвига и врлина. Као светосавски, подвижнички и врлински, чини се непотребним у данашњем свијету. Што је тачно - ако синове и кћери спремамо за робље, и потпуно нетачно - ако их спремамо за златну слободу.

„Професор“ сам изабрао као највећи контраст фазама кроз које сам пролазио. Са ове дистанце рекао бих да је општи одговор на насловљено и слична питања у ослобађању од себичности. Када њу одбацимо бивамо слободни и од сваког пораза. Тада све постаје само ново груписање. Нове формације. Некада то прегруписавање проводимо вољно, а некада нам их живот приреди.

Занимљиво је да се ова прва обично покажу погрешним, док ова задесна, колико год била непријатна и болна, у правилу бивају корисна. Моја задесност је била ни мање ни више него смрт.

• Погинуо сам

Морао сам. Другчије се није могло из толике огрезлости. Своју посљедњу ноћ сам провео у изласку са њих двојицом и њом. Један од њих је све оно што сам до тада постао. Средњошколске дане и ноћи смо проводили заједно. База нам је био мој стан у центру, једнако удаљен за моје родитеље из другог града и државе и за његове из периферије. То је био период у којем смо срастали са страстима и пороцима, стасавали у недовршеност просјека. Адреналин и алкохол. Мада нисам напуштао научену молитву пред спавање, какав год, када год, гдје год...да сам почивао. Зато је још веће чудо начин на који смо повезани. И када су стотине километара између нас та веза се не прекида. Остаје нит којом сазна када нешто није у реду па назове да ме храбри или тјеши. Како се то деси, да ми говори о ономе о чему свима ћутим - стварно се не може објаснити. Бољи је човјек од мене, та нит је често једносмјерна.

Други од њих је у ствари први. Мајке су нам радиле заједно и нас двојица се дружимо од стомака, преко вртића све до петог основне када нас је рат прегруписао. Немамо ништа заједничко осим године и мјеста рођења. Израсли смо у потпуне различости. Повезивало нас је преплитање његове младалачке жеље за искуствима која су ме формирала и испразнила ми груди, и моје чежње за одрастањем какво је он имао а које бих да научим. Нисам га могао доживјети јер је болест већ тада прегруписала нашу четворочлану породицу у трочлану без сталног заједничког обиталишта. Доводио ме у свој дом на Божић, за трпезу. Хтио је да ме научи. А она... она је била све оно што тек може да се деси у младим годинама. Све.

Добро друштво за умирање: идентитетски сијамац, недостајући дио и она - пуноћа живота. Тада тај трио и његово склапање за мене нису имали никакав дубљи смисао. Нисам тражио значења ни у чему. Мој оквир је био „луд сам, брз сам, јак сам!“ Тражио сам само брже, јаче и више. Свега.

Погинуо сам у саобраћајној несрећи. Возио сам пребрзо. Све се десило пребрзо, осим умирања. Смрт није наступила моментално. Цркавао сам сатима. Агонија. Никакве слике пред очима, само тама. Мука. Зној. Нема зрака, само бензин. Помишљам, на Honda Civic, ниска је и широка. Као да би ме то спасило. Шта је са њом? Шта је са њим? Нисам ваљда убио и њих за које је била намијењена будућност у коју се не срља? Повраћа ми се. Крај мене је близанац, непомичан. Нисам осјећао физичку бол, али ме је због свега било стид на смрт.

Шта сам то постао? Тијело је са гађењем одбацивало спознају и упорно истискивало душу ван, као гној, као страно тијело. Осјећај биједе и одвратности према себи стезали су гркљан док је рефлексно врћао душу из носа назад у разјапљену шпиљу у грудима. Више достојанства има прасе на клању, наметала се мисао изнова и изнова. Биједа је, сада знам, метастаза глупости. Предворје пакла.

Јутро

Ноћ је најтамнија прије свитања. Зло је најцрње пред свој пораз. Пред зору, тргнут са постеље нашао сам се пред Дечанском фреском Исуса Христа са мачем у руци.

Раније, моја мајка ју је изрезала из зидног календара и поставила у моју собу. Ужурбано и без питања, претварајући се као да нисам ту. Никада прије нисам обраћао пажњу на ту фреску. Била је дезенски и просторно уклопљена и није скретала пажњу на себе. Није ме занимала символика тог приказа Господа Исуса Христа на којем књигу замјењује двосјекли мач, што је уникатно у Православном свијету. Знао сам само да је Христос, а не Свети Сава како је то једном помислила нека ноћна гошћа - муслиманка. Не знам да ли је некрштена уочавала есхатолошки апсурд нерукотворене иконе која одбацује иконичност пред изобразбом Спаситеља, али је показала више обзира од мене. Нека је милост нађе.

Поругани олтар јазичеством на милост ће окренут небеса!

Те ноћи, у мом тијелу није било снаге за покрете и подухват ментанија. Нити сам знао шта је то. Од куд онда ја ту, у кољенопреклоном положају пред Њим Судијом? - Милост. Више од тога се ни не говори. Тада сам јарко пожелио да се празнина више не отвори и стид не понови. Дословно, то је питање живота и смрти.

Баш по милости, једини сам који није преживио ту ноћ. Задесили су ме кривина на путу и дрво. Можда је срећа и то што браник аутомобила, хауба и предња осовина нису задесили никога на клупи коју сам смрскао уз ту липу.

Свануће - Work in progress

Деценија аскетског преумљења је сванула а милост је пропојала 23. Псалм и показала свој бескрај крај ње уз дјецу, њих двојицу, каријеру...

И зато — када ме питају како сам постао професор, не говорим о конкурсима, универзитетима или научним радовима. Говорим о смрти себичности и милости која спасава. Јер професор није онај ко само преноси знање. Професор је онај ко пројављује слободу и свједочи да се и из понора може устати, да живот има смисла онда када се дарујемо другима.