Мост на три обале

Тих година Босна је била најмрачнија. Дивља, штура, растргана и пуста. Неспособна да превазиђе запреку своје судбе:

Три вјере које једна другој суде а од којих је свака у Босни као везан сужањ, скучена геграфијом, примитивизмом, и једна другом;

Три крвнички зараћена убога брата, међусобна тамничара и џелата.

Без покоја пуна покоља.

Свака вијест о њој, свака помисао на њу, била је артеријски тамна: као само дно понорнице о чије стијене је бијесно разбијала све лађице грдна страданија и у чијем вихору нестају и последње крхотине смисла, следовања било чему. На свако би се зло могло помислити прије него на чудесни мост који би укротио ту историјску стихију и повезао три одсјечене и неспојиве обале – оне са којих се ни прашине нису мијешале.

Такво чудо се није могло направити од домаћих брвана, јер су она већ трунула низводно у затокама међу стијенама. Ни страни неимари нису могли извести тај подвиг, иако су у њима рафинисана сва искуства мостоградње од старог Рима до данас. Не – читав пројекат, другачије логике и различитог свијета, морао је бити нацртан и саграђен преко океана и тек онда спуштен у Босну. Тако је и било.

Кост у жтрелу пропасти

Триобални мост не изгледа као да су „обале избациле једна према другој свака по запењен млаз воде, и ти се млазеви сударили, саставили у лук и остали тако за један тренутак, лебдећи над понором.“ Таква естетика ту није ни могућа јер овај мост не стоји на жељи обала да се повежу. Он их је повезао заривајући своју конструкцију дубоко у њих, као канџе којима орао граби затечен плијен. Тако је повезао њене обале једну са другом и њу са својом историјом. Увео је формулу за опстанак, постао је кост што запиње у разјапљеном ждрелу пропасти.

Мост је сведен функционалистички, неоптерећен фасадном реториком. Деконструисао је уобичајену архитектонску геометрију унутрашњег и вањског уређења. Као такав, обуздао је стихију, динар прекинуо и крвнице пушке одложио.

Триобалност и трибалност

Чак је пројавио на хоризонту домаћу, „једину могућну линију лука“, између обала који овде јесте нестао али се макар на трен више није чинио немогућим. Ипак, у касаби насталој из нужде, у којој „готово нигде нема права пута ни равна места, колико да човек ногу метне слободно и безбрижно“ у којој народ „мимо све остале народе света, има неку неразумљиву, перверзну мржњу према путевима“, гдје „путеви се не држе и не трају, као да се сами руше“ - мост на три обале са својих једанаест великих, прецизно сведених лукова, заиста изгледа “као залутао, осамљен изасланик неког далеког, свјетлијег свијета“. Страно тијело.

Домородци су његову иновативну архитектуру посматрали ненавикнуто и суревњиво, као што иначе гледају на све што долази споља, што је ново и нешаблонско. Сумњичили су га јер не потиче из „нашег духа“, из „наше праксе“. Као да су тај дух и његове праксе даривале свијету неку нову и бољу Швајцарску а не овај живи глиб од крви, суза и срче – у коме земља заудара на крв и крв заудара на земљу, у којем ни сузе нису чисте. „Није близак нашем менталитету“, рекоше. Као да им је менталитет икада ишта саградио осим зидина, ограда и препрека. О какву милост Божију према својој дјеци пројављују том својом кукњавом!

Касаблије, паланчани и мисташи, мјерили су осмишљене сводове и систематичне лукове триобалног моста својим трибалним метрима и мистријама, којима нису били кадри да сачине ни властиту кућу нити ишта трајно сем стећака за гробове и гробнице које су означили. Тако и тиме мјерећи, проглашавали су мост на три обале неодрживим. Немогућим. Наказним.

Гордељиво дошаптавање ове злосрећнице „Босна је ово, будало, земља која се повија али не мијења!“, није дакле прошло мимо неимара ни овог посљедњег триобалног моста. Вијерна једино својим понорима, Босна им се враћа као приклана овца вуку, презирући сваки поредак који би је држао на сигурном. Нарочито триобални мост, симбол продора отвореног свијета и мира у затоврену форму таворења и цикличног затирања. Канибализам.

Прилику да буде што може – триобални Еден, Босна одбацује зарад сродније јој трибалистичке Европе... Чиме ли мисли замјенити мост на своје три обале чију арматуру плаховито нагриза властитим гнојем и туђим интересима? Домаћим балванима и трупцима?

Зар је тај див скелет на стражи, коме на једној обали тргају штит, на другој негирају дух, а на трећој шапћу успаванке, не опомиње на јуче од којег јој чува подне и јутро?