Зашто у овом тренутку? Које се надлежности враћају Републици Српској?

О тим питањима сам већ говорио као и бројни други. Оно о чему се у нашем јавном простору не говори јесте шта Република Српска заправо добија? Да ли заиста добијамо највиши правно-политички акт који суверено уређује основне принципе друштвеног и државног уређења и са којим сви други закони и прописи, као акти ниже правне снаге, морају бити усаглашени? Или ипак добијамо акт који је лишен сувереног регулисања друштвених и државних поставки и који и сам, као хијерархијски нижи правни акт, мора бити усаглашен са легислативним актима других органа? 

Формално, Народна скупштина Републике Српске је 12.03.2025. године, донијела Одлуку да се приступи доношењу новог Устава Републике Српске. Већ следећег дана, усвојен је Нацрт устава Републике Српске. У формалном смислу, овим одлукама започет је поступак усвајања новог Устава Републике Српске – хијерархијски највишег правног акта у јурисдикцији Републике Српске. Ипак, Република Српска је дио сложене дејтонске Босне и Херцеговине у којој је сувереност, најблаже речено, подијељена и у којој ентитетски устави морају бити усаглашени са Дејтонским мировним споразумом и његовим анексима. Таква Босна и Херцеговина заиста „никоме није тијесна.“ 

Проблем је настао када су централни органи БиХ свели Устав Републике Српске на ниво подзаконског акта. То је коначно учињено подизањем и потврђивањем оптужнице против „службене особе у институцији Републике Српске“ која је користила „овласти из Устава Републике Српске“ а што је забрањено Одлуком 15/23 – квазизаконом, Кристијана Шмита. Све ово компликује одговор на дилему из првог пасуса јер је дејтонска структура драстично нарушена, а тиме и сви хијерархијски односи у Босни и Херцеговини. Ако бисмо се задржали у оваквим оквирима, задатим од стране БиХ, онда Република Српска фактички може донијети само подзаконски акт у рангу статута, без обзира на форму и начин његовог усвајања.

Ако бисмо пак поступак доношења новог Устава Републике Српске посматрали из угла наратива који се формира у медијима у Републици Српској, да је то „одговор на силу“ или реакција на „покушај увођења права јачег“ који такође подразумијева акцију и реакцију силе-на-силу, схватићемо да се Устав појављује као резултанта, збир, центрифугалних сила из Републике Српске која противтежи центрипеталним-унитаризујућим силама са нивоа БиХ. Који је однос снага супротстављених сила, и која од њих ће на крају бити поништена, овде не смију бити питања јер спирала њиховог међусобног потирања води пут правног, па онда и физичког насиља. Може ли се ово зауставити?

Прекид спирале – укидање насиља

Нико неће одступити. Резонски оквир који занемарује да је Босна и Херцеговина држава основана међународним уговором, нужно ће довести до ескалације. Овај оквир је фаталан за Републику Српску, и врло повољан по централизовану БиХ. Рјешење се мора тражити изван тог оквира.

И тражимо! Дана, 13.03.2025. године, на иницијативу предсједника Народне скупштине Републике Српске, усвојен је Захтјев за арбитражно рјешавање спора са централним органима Босне и Херцеговине. Тим актом, неправедно и неодговорно неопаженим у јавности, Република Српска настоји да из зоне сукоба, конфликт пребаци у сферу правног спора. 

Осим Босни и Херцеговини, Захтјев је упућен и свим заинтересованим странама, Србији и Хрватској као странама у Дејтонском мировном споразуму; Француској, Њемачкој, Русији, Великој Британији, Европској унији и Сједињеним Америчким Државама као свједоцима споразума. Спор би требао бити ријешен од стране Сталног арбитражног суда у Хагу, или алтернативно, пред арбитражом коју заинтересоване стране усагласе са Републиком Српском. 

С обзиром да је ријеч о уговорно-правном а не политичко-правном спору, за позиције Републике Српске је најповољније да се ствар рјешава судским путем. За разлику од политичких форума, међународни судови су везани одговарајућим правним правилима тумачења међународних уговора која нам погодују. Ради тога, треба бити опрезан са приједлозима да се спор ријеши у оквиру било којег политичког форума. Политички форуми нису обавезани правилима међународног уговорног права и одлуке заснивају на другим основама, како се показало – за нас увијек неповољно. 

Трампова суверенистичка администрација, једнако као и Европска унија - рестло радикалног атлантизма, увијек ће заједно са НАТО-ом подржати централне органе БиХ без обзира шта каже међународно право. Са судом је ипак другачије.