Плуг нема алтернативу

Плуг је метаоснов наше цивилизације. Није претјерано рећи да је логика плуга то што одређује цјелокупну историју наше цивилизације од неолита до данас. Тај изум покретан силом, и његова инвазивна природа, одредили су појаву и развој друштвених односа, културе и религије, економије, демографије, држава, граница, ратова... Данас се чини као да смо стигли до руба овако изграђене цивилизације. Питам се да ли би њен евентуални крај значио и крај логике која ју је развила али и довела до понора? Питање је шире од питања судбине плуга као алата и односи се на трајност логичког модела који је он дубоко урезао.

Актуелни час

Након два свјетска рата која су, као и сви ратови, у основи вођена због повећања властите њиве, успоставили смо систем колективне безбједности. Овај систем је требало да омогући расподјелу слободе и хљеба међу људима тако да нико не оскудијева ни у једном ни у другом. Данас, пред нашим очима тај поредак неповратно тоне под притиском терета који је требало да носи и ратова које је требало да спријечи.

Уколико актуелни процес посматрамо кроз призму историјске повезаности технологије, моћи и права, постаје јасно да се не ради о пролазном поремећају, већ о дубокој структурној трансформацији. Наиме, послијератни међународни поредак, који је формално био заснован на мултилатерализму и праву, у својој суштини је представљао специфичну конфигурацију односа права и америчке моћи. Та два елемента су се међусобно условљавала и међусобно ојачавала. Њихов савез је омогућио интензивну кодификацију, развој међународних институција и ширење нормативних режима у готово свим областима међународног јавног права. Дакле, поредак никада није био аутономан, већ подржан и развијан од стране једне доминантне силе.

Међутим, како су се констелације моћи глобално промијениле, тако су се унутрашње противрјечности поретка претвориле у његове трајне пукотине. Евидентно, слабљење доминантне силе није довело само до политичке нестабилности, већ и до ерозије правних и институционалних структура које су биле изграђене на њеној подршци. У оној мјери у којој је послијератни поредак био комплементаран са америчком моћи, у тој мјери је њен релативни пад повукао са собом и слабљење кључних елемената мултилатерализма, укључујући мјеродавност међународног права, институционалну стабилност и универзалност норми. Дакле, ријеч је о крају једне конфигурације моћи и крају једног конкретног цивилизацијског модела. Слично као што је откриће плуга означило прелазак из једног облика друштвене организације у други, тако и распад поретка заснованог на америчкој хегемонији означава улазак у нову фазу односа, коју карактерише већа дисперзија моћи, фрагментација правних режима и преиспитивање темељних цивилизацијских принципа.

Ипак, сам прелазак у нову фазу не значи по себи крај плужног логичког модела који се заснива на на контроли простора, акумулацији ресурса и хијерархији моћи. Цивилизације су и раније долазиле и пролазиле али је логика остајала иста. Бразда плуга је дубља од сваке цивилизацијске бразде.

Ретроспектива

Историјски посматрано откриће плуга представља један од кључних технолошких преокрета у историји човјечанства, чије посљедице далеко превазилазе сферу аграрне економије и детерминишу саме темеље друштвене организације, правних односа и културних образаца. Наиме, у раним неолитским заједницама, обрада земље је била уско повезана са кућним окружењем и заснивала се на релативно једноставним техникама, које нису захтијевале значајну физичку снагу нити сложену организацију рада. Ратарство је било углавном женска дјелатност из чега је произилазио њихов друштвени значај. Увођењем плуга, који је у почетку био вучен људском снагом, а касније и припитомљеним животињама, долази до промјене у структури подјеле рада тј. мушкарци постају ратари, чиме њихов рад и улога постају друштвено значајнији. Такође, повећање продуктивности које је плуг омогућио довело је до стварања стабилних вишкова хране, што је представљало предуслов за демографски раст, развој економије и урбанизацију. Вишкови су омогућили појаву друштвених слојева који нису директно укључени у производњу хране, као што су занатлије, трговци, војници, трговачке и управљачке структуре. На тај начин, плуг посредно учествује у настанку комплекснијих друштвених организација, укључујући ране облике државности. У том контексту, земља више није била само средство преживљавања, већ је постала предмет власништва, расподјеле и контроле, што води ка развоју правних норми које регулишу односе у вези са земљиштем, његовим стицањем, коришћењем, прометом и насљеђивањем.

Културне и симболичке димензије овог процеса такође су значајне. Земља, која је у ранијим фазама често перципирана кроз призму плодности и природних циклуса, у контексту плужне пољопривреде постаје објекат систематске контроле и експлоатације. Та промјена у перцепцији одражава се и у митолошким и религијским представама, у којима се нагласак постепено помјера са пасивног прихватања природних процеса на активну трансформацију природе људским дјеловањем.

У том смислу, плуг не треба схватити само као технички алат, већ и као симбол новог односа између човјека и природе, заснованог на интервенцији, контроли и продукцији, али, исто тако и логички модел односа између појединаца и колективитета међу собом. У крајњој линији, чиме би плужна логика контроле простора, акумулације ресурса и хијерархије моћи уопште и могла бити замијењена?