Суво лишће

Златном бојом смрт се лишћу најављује.

Прокрашеност смрћу плата је минулом лакхеју,

"Земном сакупљачу Сунчевијех зрака."

Природно. У ово доба јесен мијења расвјету и боје на општој сценографији. Наступају раскошне сцене чувеног листопадног чина - масовно одумирање беспотребних слугу племенитог храста и мирисне липе. Тај спонтани погреб ових послушника витог јасена и њежне брезе призорнији је од величанствених опела икад одржаних за најмоћније владаре људске. Заиста, мало шта на овом свијету смрт прокраси као ове минуле лакхеје, вјерне сакупљаче сунчевих зрака, питатеље свог домаћина. Мало коме пирода у част начини такву оду на спроводу. Наклон лишћу.

Кажу да се гријех против њих скупо плаћа. Неприродно, нека смоква је пустила ове трудбенике на рад прије рока. Не знам зашто, није јој било од потребе. Можда јер се угледала на већину другог растиња које се прво одијева у зелене хаљине. Или да би прекрила своју голотињу и на око се одвојила од пусте голети у коју је укоријењена. Како било, та бесплодна смоква је од доброг лишћа начинила лажно обећање и птицама небеским, и путницима земаљским и тлу, са све четири стране. Не задуго.

Страшном усуду испразне смокве убрзо су свједочили благо прољећно Сунце и кротки рибари на путу за Јерусалим:

„Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква.“ (Мт 21, 18-21).

- све се зби без поветарца са горе Маслинске.

Из још једног угла

Осим њих, ово чудо су стрпљиво сагледала и два необична посматрача, сасвим домаћа у тим крајевима. Један, већ искусан у грубим пословима: у тегљењу огрева, у вучењу плуга, у гурању млинарског точка, у ношењу земље и сваког терета. Озловољен. Други, млад и тек стасао али још нерабљен. Пун живота. Обојица здепасти и сиви. Млађег магарца тада обузе нешто снажно и њему ново. Необазирући се отрчао је ка истоку, уском стазом пут Маслинске горе и Витфаге, његове мајчевине. Одлучан да како може и зна послужи оном који рече и би.

Онај старији обазриво крете сувом дрвету. Одлучан да се увјери. Изблиза да погледа. Да опипа и оњуши. И док је прилазио између њега и суве смокве испријечи се лагани поветарац, запућен за Учитељем и ученицима. Тада магареће очи видјеше оно што оста иза Исусових леђа. Како златна боја развејане крошње, сувим лишћем преобрази пејзаж подно горе Маслинске:

Разлика између високе крошње и ниске траве чудесно се изгуби – лист и травка зарише се у једнакост.

Расуто лишће као златне жиле оплемени јалову земљу – земља постајаше злато.

Све припадаше свима.

Ливада просијаваше каталог слобода – да свако узме како коју хоће.

И лист и смоква посташе слободни - ослобођени свог коријена.

Све еколошки и родно неутрално - самоодрживо!

Екстазично је посматрао ту мозаичну слику: „Која ли би била моћ сувог лишћа у магарећем друштву!? Какав темељ за изградњу новог свијета! Транзиција! План раста! Приоритети! Агенда! Стратегија! И патријархализам и феминизам. И етноцентризам и либерализам. И традиционализам и прогресивизам. И пацифизам и милитаризам! И теоизам и секуларизам. И колективизам и индивидуализам...О, бездана ризницо обећања за жеље свих - добила си кључара!“

Залудан је овај наум магарећи. Јер све у шта гледаше, збиља, шта је?

Суво лишће смокве без плода,

Развејано шаром подно горе Маслинске,

Трошан застор преко земље блатне.

Магарац је тврдоглав. Више неће у дрва, неће у њиву, неће у млин, неће под терет – он је сада визионар. Чуо сам да још увијек упорно месијанише земљом, на све четири стране.

- Своји ће га примити. И он ће их даровати из ризница својих.