Вријеме је

Ријеч. Почетак. Или почетак па Ријеч?

Можда је вријеме и једно и друго. И физичка величина независна од догађаја која се циклично понавља, и унутрашња субјективна категорија која постоји само у пресјеку догађаја, са којима скупа тече линеарном путањом. Нешто као човјечанство и човјек.

Може бити и да вријеме није кронос (рок) или није само кронос, већ и некаква супстанца. Материја, која својом пуноћом прожима сваки свој дио, будући као и бивши. „Дан ко зна који, дан сваки.“ (Пекић, 1965). Неко други је рекао да је у свему сјеме будућег и траг бившег.

Ко би уопште могао знати шта је вријеме? Како би то било ко од рођених могао сазнати када је сазнање радња субјекта над објектом, а човјек није субјекат ван времена? Никако. Ни највећи међу рођенима од жена очигледно није знао вријеме. Утамничени Јован пита: „Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо?“ (Мт. 11, 3). Крститељ не пита о времену - када, већ о Ономе – ко, у времену. И добија одговор о знацима времена: „Слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају и сиромашнима се проповиједа јеванђеље.“ (Мт. 11, 5). Разумјели су се.

Разумијемо, није на нама да знамо времена или рокове (Дап 1,7–8), већ да уочимо знаке времена у којем је теже обуздати него отворити очи, подићи пале него хроме; и теже је очистити мисли него губу, не чути зло него чути тишину, пробудити обамрле него уснуле; и у којем сиромашне не интересује јеванђеље.

Не морамо дакле потпуно разумјети зашто гадарински легион (Мт. 8,28-34; Мк. 5, 1-20; Лк. 8, 26-40) моли Исуса да му продужи вријеме допуштењем да преће у свиње. Чим је срео Исуса одмах се показао као одличан зналац времена: „Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?“ и сигурно је знао да ће тај евентуални продужетак бити само на трен. Па ипак, преко све своје паклене гордости цијели легион се савија и преклиње, као да му је стало само да се упише, макар и на трен, у нови дјелић времена. И они су се разумјели.

Разумио се прије тога и са Самарјанком када јој је рекао да „долази час и већ је ту“ (Јн. 4,21-23), када је сјединио будуће и садашње и када је укинуо битност простора. Можда га зато касније нису могли разумјети земљоучени када им је говорио: „Долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијег, и који чују живјеће.“ (Јн. 5,24-25), нити када их је учио „јер гле, Царство Божије унутра је у вама.“ (Лк. 17,20-21). Везани за земаљско, просторно, нису били слободни да разумију Царство као категорију стања а не простора.

Велика је власт слобода, њоме човјек исписује времена. Сам се упише или испише. А ту слободу разумије таман колико и вријеме.