ЗАЛЕТАЊЕ

„Серђо Такини, с....и.“, не сјећам се више на ком су гостовању Колин Ворд и његови били, али та сцена из култног „Залетања“ ових дана ми је стално у глави.

Потакнута је оним што се дешавало на „Дену“ током двобоја Милвола и Вест Хема.

Каква утакмица, какве само „главе“ на трибинама. Чини ми се да сам за ових пар дана прегледао све и један видео који се појавио на мрежама.

Направио сам на десетине „скринова“ које сам, онако натенане, зумирао.

Вратило ме, на трен, у оне дане када „мрежа“ није било, а ми редом сви слуђени ти магичним свијетом ултраса.

„Коп“ се листао малтене сваког дана од јутра до мрака, а Кум их је имао од првог до посљедњег броја и чувао их је као што је мој Џони чувао оне загребачке троброје Алан Форда – можеш да их читаш у строго контролисаним кућним условима без да ти падне на памет и да помислиш да питаш да ти га пребаци на сат – два.

Класични транзит манијак од малих ногу. Добро му је Игац и рекао.

Међу првима је у граду добио „Залетање“ од Колина Ворда.

Епско штиво.

Знам многе који нису макли даље од Ћопића с почетка школе, али су „Залетање“ читали изнова, изнова, изнова.

Колин Ворд нам је пронашао „жицу“ коју Ник Хорнби није успио са оном својом, свуда хваљеном, монотонијом у „Стадионској грозници“.

Нама клапцима одраслим на добром панку, лошем фудбалу и другарству за сва времена, ријечи исписане између корица биле су довољне да снивамо како ћемо једног дана загрмити у Милану, Лондону, Мадриду.

Пасош су имали ријетки, али смо сви редом знали како изгледа прилаз „Елан Роуду“ и с ким се дружи Кас Пенант.

Сјетио сам се тих дана и оног 12. децембра 2024. године када је кочија пројездила улицама Даблина непуна четири сата прије него што ће нам Шамрок спаковати пар комада у мрежу. Насмијана лица „кочијаша“ којима су снови постали јава и пјесма која се чула тада – јебеш резултат ионако смо отишли даље.

Него, недуго након „Залетања“ купио сам своје прве Лакоста патикице. Бијеле боје са неком црвено – сивом подлогом уз сами ђон биле су као саливене за све шминкерске прилике – од августовских утакмица Купа Републике Српске до марице у Жепчу која нас вози по „Дрину“ и сок на пумпи.

Заслуге за посјету бутику у Батином пролазу, једином који је у граду имао оригиналну „аждајицу“ у то вријеме, на равне часте иду Небојши и његовима који су се обрели једне кишне суботе на Градском.

Редом су изгледали као да су искочили из најбољег филма који никада није добио Оскара. Лажу вас да је то „Бјекство из Шошенка“ као што вас лажу да је у Титино вријеме било боље.

„Football factory“, бураз.

Ало!

Били Брајт, Томи Дзонсон, Зеберди, Род, Раф, Фред из Милвола, Алберт и Бил, Тони Херис. Аи, каква плејада ликова се указала на телевизијском пријемнику.

Да га јебеш, ако смо и ријеч проговорили док смо гледали филм. Можда смо, али опет кажем можда, само трепнули једно три пута.

Док нам је одјавна шпица уз „A life less ordinary“ и даље причала причу о главним актерима ми смо остали забленути у телевизор.

„Хоћемо поново?“ није то било питање него констатација.

Непун минут касније изнова смо гледали филм који смо управо погледали.

На прсте једне руке и то оне с којима сам од комше Бранке научио како да поздрављам остале комшије, а та навика ми остала за живота, могу да стану филмови које сам погледао на овај начин.

„Football factory“ је био генерацијски „La Haine“ и „The Warriors“, а „Just little more love“ тражили смо да се пусти у сваком диску, па и код Руже у „Крајишнику“, и по каубојским кафанчугама оивчених таблама „Територија града Бањалука“, и по плажама Јадранског мора, и ко зна гдје још.

Бијеле патике ускоро је носио читав град, а „Stone Island“ џемпер који сам од Кума добио на поклон, а који је стигао „прашком везом“, и дан данас чувам у ормару. Ено га као нов.

Појавиће се касније још сијасет филмова на ову тему. Окуражиће се и мали Фродо да хода лондонским улицама, а источноевропска кинематографија добиће један потпуно нови правац вођен стадионским путоказима.

Дени Дајер направиће круг око свијета да се, из прве руке, упозна са животом који је глумио на филму и одрадиће, за сваку похвалу, серијал „Real Football Factory“, али Били Брајт, Томи Џонсон, Зеберди и остали заувијек ће, бар мени, да остану на трону.

Биће дана. Писаћу и о томе како сам једном, за новинарског стажа, схватио колико је заправо Дени Дајер имао зајебан задатак. Зато и кажем, за сваку му је похвалу, оно што је направио. Свидјело се то коме или не. Док не напишем коју на ту тему нека остане овдје – велики поздрав за Никиту, Леониду и осталу браћу из Патисије.

Ускоро ће и Кум заједно са Игцем, као први међу нама, да се отисне „преко“ на онај антологијски Мундијал у Њемачкој, али и томе ћемо некад касније – нема смисла да тек у два пасуса стане онај моменат кад смо их оставили на „грани“ у Градишци на којој духа није било у један сат иза поноћи, али су они пуни оптимизма били увјерени да ће, за цирка двадесет минута, устопати камион до Минхена, па када смо након двадесет четири сата у телефонском позиву умјесто сазнања о томе какво је пиво у срцу Баварске сазнали клету судбу која их је задесила:

„Ево нас још у Градишци. Нема камиона.“

Нема смисла ни да у та два пасуса стане и прича о томе како су њемачким жандарима објашњавали да је сасвим нормално да Игцу у хрватском пасошу пише адреса Равногорска улица, а да је он дошао да навија за Србију.

Некад ћемо, кажем, касније о томе, али је важно за ову причу да смо тад, из прве руке по њиховом повратку, сазнали још по коју о томе како то вани изгледају ови слични нама.

А, видјели су они тада „Били Брајта и компанију“, али оне праве по којима је Дени играо у филму.

Није тад било Фејсбука, Инстаграма, Тиктокова и ко зна чега, да ти је све доступно одмах и сада, а некад и брже од тога. Жива прича била је све.

Лијепа времена, пријатељу мој.

Него, хтједох рећи.

Оно што се збило у суботу на „Дену“ доказ је оне да фудбал, онај раднички, какав нам је свима ушао под кожу никада неће умријети.

Покушавају да га убију на све начине, али неће моћи.

Никада!

Паре не могу да купе емоцију.

Паре не могу да плате страст.

Паре не могу да угасе ватру.

Прескупе улазнице, „vip experience“ срања, позориште на стадиону и остале зајебанције које нам се сервирају као „фудбал“ бар једном годишње ће оду дођавола – тог дана фудбал ће да покаже своје право лице.

Тог дана, вратићеш се на рамена свог оца који те је први пут одвео на стадион.

Тог дана, у уху ће да ти одзвања глас старкеље који продаје „шпице“.

Тог дана, присјетићеш се оног хука и гунгуле која се збила након што су твоји дали гол.

Тог дана, слика за сликом из дјетињства измамиће ти осмијех на лице.

Тог дана, схватићеш да у твом граду игра Аталанта из Бергама.

„Милвол у гостима долази ријеђе од помрачења сунца.“ сјећаш се кад Роб каже.

То је то.

Или – ово је то, боље речено.

Почео сам са „Залетањем“ , а отишао, у овој причи, кривудавим путевима фудбалског одрастања. За крај бих да вам кажем још нешто – читајте књиге и поклањате их другима.

Нема бољег поклона којим можете да кажете све што желите, нема боље поруке коју можете да пошаљете, нема бољег начина да неком исправите „криве наводе“, нема бољег начина да неком кажете да вам је стало до тога да тај неко буде бољи сутра него што је данас.

И, нема бољег начина да стварно постанете бољи. Бар за „зеру“, а та „зера“ некад је све.

Зато - књиге, буразери, а не свајпови и скролови по Инстаграму.