Хокинг оставио 4 застрашујућа пророчанства: Два су се већ остварила, а свијет страхује од најгорег

Ове необичне подударности често се помињу као својеврсни симболички оквир живота човјека који је постао један од најзначајнијих научника модерног доба.

Ипак, његова прича није само прича о бриљантном физичару и космологу. То је и прича о невјероватној храбрости, истрајности и снази духа. Иза слике научника у инвалидским колицима, који је уз помоћ компјутерског гласа објашњавао тајне космоса, крије се живот пун драматичних преокрета, личних борби и научних тријумфа.

Породица и дјетињство: Окружење које је обликовало будућег научника

Стивен Вилијам Хокинг рођен је у породици у којој су знање и радозналост били дио свакодневице. Његов отац Френк Хокинг био је угледни истраживач тропских болести, док је мајка Изабел радила као секретарица на медицинском факултету. Обоје су дипломирали на Оксфорду и од најранијег дјетињства подстицали интелектуалну радозналост своје дјеце.

Године 1950. породица се преселила у град Сент Олбанс. Њихов начин живота многима је дјеловао необично: за столом би често владала потпуна тишина јер је свако био удубљен у књигу, а породица је путовала старим, преуређеним лондонским таксијем.

Иако је одрастао у изразито интелектуалној атмосфери, Стивен у школи у почетку није био нарочито успјешан ученик. Сам је касније говорио да је у првој години био међу посљедњима у разреду. Његове оцјене дуго нису биле завидне, али су наставници примјећивали његову знатижељу и специфичан начин размишљања. Управо због тога добио је надимак „Ајнштајн“.

Његова права интересовања налазила су се изван школских уџбеника. Са пријатељима је правио моделе авиона и чамаца, експерименте са ватрометом и разне механичке уређаје. Заједно са професором математике Дикраном Тахтом направио је чак и једноставан рачунар од старих телефонских дијелова, сатова и разних електронских компоненти.

Студије у Оксфорду: Почетак научног пута

Хокингов отац желио је да његов син студира медицину, али Стивена су више привлачила питања о природи универзума. Под утицајем свог професора математике одлучио је да се посвети математици и физици.

Пошто се чиста математика није предавала на Универзитетском колеџу у Оксфорду, који је похађао и његов отац, Хокинг је изабрао физику и хемију. Са само 17 година, 1959. године, добио је стипендију и постао студент Оксфорда, пише Стил.

У првим годинама студија није био нарочито оптерећен учењем. Касније је признао да је током три године студирања провео мање од хиљаду сати над књигама, јер му је градиво дјеловало превише лако. Међутим, током тог периода постао је активан у студентском животу. Био је члан веслачког клуба и као кормилар стекао репутацију храброг, понекад и ризичног такмичара.

По завршетку студија уписао је докторске студије из космологије на Кембриџу, гдје је започео озбиљно проучавање теорије релативности и структуре универзума.

Дијагноза која је промијенила све

У вријеме када је започео постдипломске студије, Хокинг је почео да примјећује необичне симптоме. Постајао је неспретан, повремено би падао без очигледног разлога, а говор му је постајао све неразговјетнији.

Године 1963, са само 21 годином, дијагностикована му је амиотрофична латерална склероза (АЛС), прогресивна неуродегенеративна болест. Љекари су му тада давали свега двије године живота.

Ова вијест га је дубоко погодила и неко вријеме је био у депресији. Међутим, управо у том периоду упознао је Џејн Вајлд, студенткињу лингвистике. Њихова веза и планови за брак дали су му нову снагу и разлог да настави даље.

Како је Џејн касније говорила, Хокинг је тада донио једноставну одлуку: да живи. Упркос прогнозама љекара, наставио је рад на својој дисертацији и постепено се вратио науци.

Научни успон упркос болести

Док је болест полако напредовала, Хокингова научна каријера доживљавала је огроман успон. Његов ментор био је познати космолог Денис Скиама, који га је упознао са математичарем Роџером Пенроузом.

Заједно су развијали идеје о настанку универзума. Хокинг је у својој докторској дисертацији показао да простор и вријеме морају имати почетак – космичку сингуларност, што је додатно потврдило теорију Великог праска.

У међувремену је засновао породицу. Са Џејн је добио троје дјеце: Роберта, Луси и Тимотија.

Године 1970. дошао је до важног открића о црним рупама: површина њиховог хоризонта догађаја никада се не смањује. Ово га је довело до револуционарне идеје из 1974. године – да црне рупе заправо емитују енергију, процес који је касније назван Хокингово зрачење.

Ово откриће повезало је квантну механику и општу релативност, двије кључне теорије физике, и донијело му свјетску славу.

Године 1979. постао је Лукасијански професор математике на Кембриџу – једно од најпрестижнијих академских мјеста које је некада држао и Исак Њутн.

„Кратка историја времена“ и свјетска слава

Године 1985. Хокинг је током путовања у Женеву оболио од тешке упале плућа. Да би му спасили живот, љекари су морали да изврше трахеотомију, након чега је трајно изгубио способност говора.

Захваљујући инжењерима и пријатељима, добио је специјални синтетизатор говора повезан са његовим инвалидским колицима. Тај електронски глас постао је његов заштитни знак.

Упркос свим ограничењима, наставио је да ради. Године 1988. објавио је књигу „Кратка историја времена“, у којој је широкој публици објаснио основне идеје космологије – од Великог праска до црних рупа.

Књига је постала свјетски бестселер и провела је чак 237 недјеља на листи најпродаванијих књига листа Сандеј тајмс. Хокинг је од научника постао глобална културна икона.

Појављивао се у бројним документарним филмовима, гостовао у серијама попут „Симпсонових“ и „Звјезданих стаза“, а његов глас се чак нашао и на једном албуму групе Пинк Флојд.

Посљедње године живота

Упркос све тежем здравственом стању, Хокинг је наставио да ради и да учествује у научним расправама. Чак је 2007. године испунио један од својих снова – летио је авионом у условима бестежинског стања.

Године 2009. напустио је мјесто Лукасијанског професора, али је наставио истраживачки рад на Кембриџу.

Често је говорио о великим изазовима који чекају човјечанство – климатским промјенама, развоју вјештачке интелигенције и потреби да људи једног дана колонизују друге планете како би осигурали опстанак цивилизације.

Стивен Хокинг преминуо је 14. марта 2018. године у 76. години живота, након што је са АЛС-ом живио више од пола вијека – далеко дуже него што су љекари предвиђали.

Његов пепео сахрањен је у Вестминстерској опатији у Лондону, поред гробова Исака Њутна и Чарлса Дарвина.

Насљеђе које је промијенило начин на који гледамо универзум

Хокингово насљеђе далеко превазилази његове научне теорије. Он је показао да људски ум може да надвлада чак и најтежа физичка ограничења.

Његова истраживања о сингуларностима, црним рупама и структури универзума промијенила су модерну космологију, али је можда још важније то што је инспирисао милионе људи широм свијета.

Његов компјутерски глас постао је симбол знања, радозналости и људске упорности – доказ да границе тијела не морају бити границе ума.

Хокингова упозорења о будућности човјечанства

Пред крај живота Хокинг је често говорио о потенцијалним опасностима које би могле угрозити човјечанство. Међу највећим ризицима које је истицао били су:

• нуклеарни рат
• стварање генетски модификованих вируса
• глобално загријавање
• развој вјештачке интелигенције која би могла надмашити човјека

Ипак, говорио је и о једној, оптимистичнијој могућности: да ће се човјечанство окренути стварању, развоју науке и истраживању свемира, те једног дана населити друге планете.

Иако је сматрао да је то најтежи пут, вјеровао је да је управо он једини који може осигурати дугорочну будућност људске цивилизације.

(Стил Курир)