"Осрамотила сам родитеље, хтјела сам да се убијем!" Језива исповијест наше глумице о полном злостављању

Она је открила да је Сплит принудно напустила у јеку рата, и признала да тај период памти као грозан.

"Није ми било јасно шта се догодило. За мене са тих 19 година је то било преко ноћи да се десило. Послије сазнаш да ништа није преко ноћи. Преко ноћи пукне ствар, али се пуни... Апропо школе и што сам рекла да сам пала разред, једино историју нисам вољела, и то ми је баш тешко било да учим, сем антике и тога, што је опет била као нека бајка. И онда су ми давали те укор пред искључење, све сам то имала, морали су када ме није било, ја то потпуно разумијем и онда сам разумјела, није ту било никакве драме, ми смо се све ужасно лијепо и лако договорили. И онда сам рекла, као деси се то, и сад теби као неко 19 година да избрише гумицом. Као то све више не постоји. Сад си ти или једно или друго, или си овд‌је или онде. Како мислиш не постоји, где су моје сузе што сам пала годину, где је моја жеља да скратим себи живот, да окајем своје гријехе и скинем љагу са родитељског имена. Гд‌је су оне јединице, оне петице, они укори пред искључење. Како мислите то не постоји? То постоји под мојом кожом и даље јако је живо, не може да не постоји", рекла је она и додала:

"Сад је неко одлучио и пуј пике не важи се, е ма важи се. И онда сам ја одлучила да, вратила сам се из Загреба у Сплит. Била сам тог љета два, три мјесеца. То је све било другачије. Ми смо се понашали као да је све у реду, ту више ништа није било у реду. У атмосфери, кренули су полицијски сати, међутим, то је то моје биће, ја сам се опирала увек неком притиску, тако да сам ја свако вече излазила напоље. Ми смо имали своје прохибиције. Другари су долазили по мене, ту смо биле нас три пријатељице и два френда. У сваком случају ја ни једно вече нисам пропустила, излазила сам око седам, осам, тако чим је мрак падао, онда би се ујутру враћала. Мама је имала пуно повјерења у мене, нисам ја ништа радила ја само нисам могла остати, морао си и ролетне спустити, ја нећу у томе да живим. То није мој живот. То је можда нечији, мој није. И издржала сам, када је то кренуло 5-6 дана, и ја сам само мајци рекла да ујутру идем, каже: „"Гђе ћеш?", кажем: "Немам појма човјече, али ја овде нећу бити", испричала је Александра.

Напустила Хрватску и кренула у Љубљану.

"Кренула сам за Љубљану, тамо имам фамилију и неки су ме људи звали да у Беч дођем. Пријатељ мој од рођења ми се придружио. Није хтио да иде у војску било чију, било какву, докопали смо се након неколико дана те Љубљане, а то су посљедњи дани, као да сам осјетила, послије тога нико није прошао унутра, нити изашао из Далмације. Она је географски зезнута. С једне стране је био ЈНА с мора, с друге стране је била хрватска војска, ти не можеш никуд. Поготово млади момци нису могли никуд. У Шибенику смо се зауставили једну ноћ, јер су пале бомбе, аутобус није хтио да вози. Сутрадан је кренуо за Задар, тамо смо две ноћи остали, рекли су да нигде не можемо јер погођен је пашки мост немаш како прећи. До Пага можеш, све остало је забаракадирано. Једино се онда до Пага, пашким мостом, па трајектом, бродом, бродицом неком до копна, па горе према Ријеци. Ја сам само рекла, да чекам да ми падну бомбе, нећу. То је 1991. То је 20 година. Ја човјече идем на тај мост, стварно ми се овај живот не живи. Баш ме брига", присјетила се Александра тешког периода.

Након Љубљање, Беч, а онда Београд

"У Бечу сам прво чистила станове, у ствари канцеларије. Једно мјесец и по дана, једино што ме морило је где су ми родитељи и сестра, зашто је та држава пропала... То је једино што ме морило. Остало ми ништа није био проблем ни да радим, ни да дођем. Онда ме је та пријатељица упознала са Зораном Карићем, са породицом Карић. Зоран и Маријана су ме примили и онда сам чувала њихову д‌јецу, радила сам код њих у канцеларији. У том нашем малом селцу где сам била смјештена сам радила у шанку, издавала пића, пекла неке пљескавице. То ми је било јако забавно. Драго ми је, није мене срамота ништа да радим. И тако сам и одгојена и тако ми је осјећај био, ништа није срамота радити", истакла је Александра и додала:

"Прилично сам трпна особа до неког тренутка. Тај тренутак, када се само рајсфершлус отвори и изађе бештија, што би код мене доле рекли, онда је наопако. Тај дух кад изађе из боце, њега вратити… Трпиш као све, рачунаш, јасно је, разумеће, разговараш, ово, оно и онда само у једном тренутку прегоре жице. Ја не волим такву себе, јер то заправо те испровоцира, то је одраз онога што трпиш, тако да и ти остављаш тај траг насилника. И сигурна сам, ја сам се million пута запитала, колико сам ја пута у животу била насилник према некоме, некад циљано, некад свесно, најчешће несвјесно, али у суштини сам мирна и блага особа и пустим доста. Међутим, кад се пређе милиметар граница, она посљедња, е, онда више нисам баш нимало симпатична", рекла је Александра.

Александра је признала да је падање година у то вријеме била велика срамота.

"Претходно су се дигли важни професори и рекли: "Она не може да падне годину", вољели су ме јако, била сам некако симпа и добар друг. Оно што сам учила, то сам знала перфектно. Вољела сам физику, географију, математику није баш да сам вољела, али сам је контала, тако да је све то било како треба. И онда су ме тада, веће се договорило, као, не може, неоцијењена и ја сам фино то. Међутим, сљедећу годину, опет су кренули и као, не људи, овоме неће бити крај ко зна куда клизим, тако да сам очајна била и још оца кад сам вид‌јела, ја никад... Они су ћутали у кући, шокирани су били, то је била велика срамота у то вријеме", рекла је Јанковићева и додала:

"Планирала сам да себи скратим живот, мислим, знаш, те глупости и тако даље, међутим, са татом и мамом је био један предиван разговор, и онда сам укључила моторе", признала је.

Александрина мама је као Далматинка била тепемраментна жена, а отац Златиборац, "некако уземљен".

"То је добра комбинација за мене била. Један другог су умиривали, свако на свој начин, кад неко искочи мало из шина. И она је бурно реаговала, јер, мислим, не из бића њеног, што је то, него тато што је то тако требало. Па да мало и комшилук чује, да то не прође тек тако лишо, без пунта. Да се зна да ипак ми имамо став према томе, што си пала годину. Али, онда сам ја давала неке знакове да би то могло да оде у погрешном правцу, врло јавно. Моја комшиница и њен брат, који су мојих година, су то видели, рекли својој мами, њихова мама мојим родитељима, да ја можда погођена том ситуацијом и њиховим ставом према томе би могла отићи мало ван пута, је л', и онда је тата куцнуо на врата собе и рекао: “Ај, идемо да прошетамо”, каже: “Што, нормално је да сам погођен и да је то, али, мислим, није то разлог да се завршава са животом”, јер то се све трагично, схвата у 16 година, осрамотио си родитеље, како ће они, па шта су ти они направили, па нису заслужили, па... И, онда сам му ја све испричала, зашто се то десило, и како сам ја користила то вријеме. И, моје оцене нису биле лоше, оне су биле тако врло добар, онај, према тројки, не према петици, је л', али ту је било и петица, и јединица, мислим, све је тако, једна купус салата", отворено прича Александра која се поново присјетила љепоте мјеста у ком је живјела и зашто је све вукло даље од школе, а када је ипак била на часовима онда је била у стању да се налакти и гледа кроз прозор док седи “у предпосљедњој клупи до прозора, и овако, кроз оно, маштајући, шта све том шумом сада хода. И тако сам, на неки начин остала и до дана данашњег" - испричала је Александра у емисији "Балканском улицом".