Знате ли зашто је баш Краљевић Марко постао највећи јунак српске народне поезије?

Нема тачног одговора на питање шта је то баш Марка Краљевића одредило за главног носиоца српске народне епике. Предања су дуго трагала за историјским ликом који ће у себи објединити све најбоље особине једног истинског јунака и некако се тај точак зауставио баш на лику Марка Мрњавчевића, сина краља Вукашина.

Марко је тако од “обичне” историјске личности постао феномен који и данас изучавају историчари широм Балкана, а чак му је и смрт ушла у легенду!

Марко Мрњавчевић улази у историју

Марко Мрњавчевић историјска је личност о којој данас заправо не знамо много. Његова судбина је дубоко трагична јер је дјетињство провео у доба највећег процвата српске државе, само да би као зрео човек свједочио њеном слому и потпуном краху. Неки воле да га називају и посљедњим правим средњовјековним витезом на овим просторима, али је једино неоспорно да је ријеч о посљедњем српском средњовјековном краљу... макар “на папиру”.

Наиме, након што се његов отац, краљ Вукашин, прогласио за савладара цара Уроша, Марко је добио титулу “младог краља” – краљевића, по којој ће у историји остати познатији него по "правом" презимену. Након што му је отац погинуо у Маричкој бици 1371. године, а цар Урош умро исте године без потомака, Марко је фактички постао једини прави насљедник немањићког престола.

Ипак, ово му није много значило. Било је то вријеме јаких велможа који нису жељели ни цара ни господара, па је Марко заправо владао само својом територијом у западној Македонији, са Прилепом као престоним градом.

Спреман да буде најмоћнији човјек у држави, а претворен у тек још једног обласног господара, Марко Мрњавчевић је у неком моменту између Маричке битке 1371. и Косовске битке 1389. постао турски вазал, али се не зна тачно када ни под којим условима.

Оно што га чини још мистериознијим јесте чињеница да се не помиње као учесник ниједног боја из тог времена осим Битке на Ровинама.

Па ипак, народни пјевач управо је њега изабрао да му додијели титулу најхрабријег и највећег јунака са ових простора.

Марко Краљевић улази у легенду

Историчари данас воле да вјерују да је почасно мјесто највећег јунака српске историје Марко заслужио због тога што је био истински херој "малог човјека" – прије мегданџија него учесник ратова, заштитник обичног свијета, а не својих интереса.

А у вријеме када се све око њега распадало, народу ништа друго није ни преостало...

И као такав бранитељ, Марко постаје легенда – оре друмове, разгони Турке јањичаре, дружи се са вилама, пола пије, пола Шарцу даје... Све може, свуда стиже и из сваког мегдана излази као побједник. Не боји се никога до Бога. Суди “ни по бабу ни по стричевима”, већ увек по правди и закону. Прек, својеглав, тврдоглав, али суштински – праведан и добар.

На крају, епика и историја спојиле су се у једно да опишу смрт овог јунака...

Марко улази у вјечност

Био је 17. мај 1395. године. Огромна турска војска спремала се за Битку на Ровинама како би казнила влашког владара Мирчу И зато што се дрзнуо да упадне на њихову територију. У редовима Османлија била су и тројица српских вазала – Константин Драгаш, деспот Стефан Лазаревић и краљ Марко.

Чекајући да наступи борбени час, хришћани су разговарали о боју који их чека. Многе од њих мучило је то што ће мачеве подићи против браће и што се боре за непријатеља. Како бити вазал, а сачувати образ и не погазити веру?

Мучиле су ове црне мисли и Марка. Највећи дио живота провео је борећи се против Турака, само да би дочекао да им, онда када више није било избора, служи. Шта учинити?

На крају, Битка на Ровинама била је велика побједа хришћанске војске. Османлије су биле приморане да се повуку, а негде на бојном пољу, међу хиљадама мртвих, своје кости оставио је и краљ Марко, највећи епски јунак Балкана.

Али, то није био крај приче! Годинама касније, пишући о овом догађају у Житију деспота Стефана Лазаревића, Константин Филозоф забележио је посљедње ријечи Марка Краљевића. А он је рекао: “Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату.”

Ако је ово истина, Марко је негдје на небу био срећан.