Oд конзумената до креатора садржаја: Да ли дјеци треба публика да би одрастали?

Некада су млади углавном користили интернет за гледање видео-снимака, играње игрица или дописивање са пријатељима. Данас велики број д‌јеце снима властите видео-клипове, уређује фотографије, води профиле на друштвеним мрежама, покреће YouTube канале и креира садржај који прати велики број људи. Платформе попут ТикТок, Инстаграм и ЈуТјуб омогућиле су младима да веома лако постану видљиви широкој публици.

„За разлику од нас „миленијалаца“, који смо расли уз интернет, данашње генерације расту унутар њега. Питање утицаја друштвених мрежа више није ствар избора, већ нужност разумијевања њиховог д‌јеловања на когнитивни и социо-емоционални развој. Границе између игре, изражавања и изложености јавности све су мање, а потреба за одговорношћу одраслих све је већа. Рјешење овог проблема не лежи ни у потпуној забрани ни у потпуној слободи. Д‌јеци су потребне границе, али и разумијевање. Потребни су разговори о садржају који конзумирају, јасна правила о времену проведеном online и, можда најважније, осјећај сигурности изван дигиталног простора. Јер, колико год друштвене мреже нудиле видљивост, дијете не треба публику да би расло – треба стабилно окружење у којем може развити идентитет који не зависи од броја прегледа и лајкова“, казала је мастер психолог Горица Васић.

Да ли се дјеца могу носити са популарношћу?

„Посебан изазов представља феномен популарности. Д‌јеца и адолесценти нису когнитивно ни емоционално спремни да се носе с јавном пажњом. Њихова емоционална регулација још није стабилна, а граница између приватног и јавног идентитета често је нејасна. Посљедице могу бити анксиозност, зависност од пажње, али и нагли пад самопоуздања када интерес публике опадне. Овај феномен све чешће се јавља и код одраслих, што додатно потврђује колико је изазован“, наводи Васићева.

Да ли је дјеци мјесто на друштвеним мрежама?

„Малољетници на друштвеним мрежама суочавају се с низом изазова који обликују њихово одрастање и социјализацију. Када су само конзументи садржаја, они пасивно усвајају вриједности и обрасце понашања које им мреже намећу, често површне, насилне или комерцијализоване. Када су креатори садржаја, притисак је још већи, изложени су јавним коментарима, критикама и очекивањима, што може бити извор и поноса и бола.“, наводи социолог Јадранка Берић.

Како она наводи, важно је знати у којој доби дјеци омогућити приступ интернету као и јасну контролу и подршку одраслих јер мреже су постале дио свакодневног живота јер дјеца немају развијене механизме да се носе са утицајем које носе мреже те је улога породице и школе кључна.

„Родитељи у Републици Српској, нажалост, често нису довољно дигитално писмени да би пратили динамику online свијета. Недостатак дигиталне компетенције значи да д‌јеца остају без адекватне контроле и заштите, јер родитељи не разумију алгоритме, приватност и ризике мрежа“, наводи Берићева.

Популарност и креативност

„Друштвене мреже саме по себи нису проблем, проблем је недостатак социјализације, контроле и вриједносног система. Ако породица, школа и друштво преузму заједничку одговорност, мреже могу постати простор здравог изражавања и креативности, а не извор опасности. Д‌јеци треба омогућити да буду присутна на мрежама, али у одређеној доби, уз сталну комуникацију, праћење и подршку. Популарност и креативност треба охрабривати, али истовремено учити д‌јецу како да се носе с критикама и негативним реакцијама“, казала је Берић уз нагласак да без заједничке одговорности породице, школе и друштва, малољетници остају незаштићени у виртуелном простору.

„Д‌јеци изнад одређене доби, рецимо 16 година, треба дати простор на друштвеним мрежама, јер тек тада почињу стицати менталну зрелост потребну за суочавање с изазовима online свијета. Као што за волан сједају тек након 18. године, тако и за мреже морају бити психолошки спремни, јер друштвене мреже су једнако снажан инструмент који може обликовати њихов живот“, јасна је она.

Школа и интернет

„Не може се рећи да ли су стрикно олакшале или отежале рад у школи. Са једне стране, олакшале су када је у питању сарадња међу наставницима, такође и међу ученицима, нуде пуно ресурса и материјала, као и доступност информација. Са друге стране, отежале су када је у питању пад концентрације, јер данас је ученицима све теже да се концентришу на дуге текстове, садржаје, јер "скролање" им нуди да брзо дођу до информације. Такође, насиље међу вршњацима се сели на друштвене мреже, ученици се лакше изразе на добар или лош начин када су у том интернет простору, јер се не виде. Оно што д‌јеца виде на друштвеним мрежама, сматрају као реално, тако да је мало поремећено схватање реалности. Мислим да су друштвене мреже, када су у питању ученици основне школе, више штета него корист“, наводи Драгана Балабан, професор енглеског језика и књижевности.

Случај дјечака Виктора, који хекла

Свједочили смо недавно случају дјечака Виктора из Србије који је хеклао. „По једна петљица за сваког новог пратиоца“. Рапидни раст Викторових мрежа, популарност коју је добио, али и простор за злоупотребу постали су несагледиви и то у свега неколико дана.

„У јавности се повремено појављују примјери д‌јеце која кроз друштвене мреже добијају пажњу због својих талената. Недавно је био актуелан д‌јечак који хекла, рушећи узрасне и родне стереотипе. Овакви примјери носе позитивне поруке – креативност, аутентичност и слободу изражавања. Ипак, кључно питање остаје: ко управља том причом? Када одрасли преузму контролу над садржајем и темпом излагања, постоји ризик да дијете постане пројекат, умјесто да буде актер властитог развоја. За све наведено, улога родитеља је кључна, али често ограничена – некад објективно, а некад и субјективно. Став родитеља попут „ја њему не могу ништа“ није одржив. Показивањем беспомоћности нарушава се ауторитет родитеља, а посљедично и ауторитет учитеља и наставника“, казала је Васићева.

Да ли су родитељи у Републици Српској електронски писмени?

„Електронска писменост родитеља у Републици Српској често заостаје за дигиталним компетенцијама њихове д‌јеце. Иако знају користити основне функције интернета, многи не разумију како алгоритми обликују садржај који д‌јеца конзумирају. Проблем, стога, није само недостатак контроле, већ и недостатак увида у оно што би требало контролисати“, казала је Васићева те нагласила да ни школски систем није имун на промјене које доноси дигитално окружење.

„ Интернет је отворио врата знању и новим методама учења, али је истовремено донио пад концентрације, површно усвајање информација и нове облике вршњачког насиља. Учионица је данас продужетак дигиталног свијета, са свим његовим предностима и манама. Вршњачко cyber насиље често почиње на интернету кроз емоционално злостављање, а затим се преноси у школу и може ескалирати у физичке сукобе“, наводи Васићева.

За социолога Јадранку Берић друштвене мреже саме по себи нису проблем, проблем је недостатак социјализације, контроле и вриједносног система. Ако породица, школа и друштво преузму заједничку одговорност, мреже могу постати простор здравог изражавања и креативности, а не извор опасности.

„Као социолог, наглашавам, без заједничке одговорности породице, школе и друштва, малољетници остају незаштићени у виртуелном простору. Д‌јеци изнад одређене доби, рецимо 16 година, треба дати простор на друштвеним мрежама, јер тек тада почињу стицати менталну зрелост потребну за суочавање с изазовима online свијета. Као што за волан сједају тек након 18. године, тако и за мреже морају бити психолошки спремни, јер друштвене мреже су једнако снажан инструмент који може обликовати њихов живот“, закључује Јадранка.

Лажирање података и ограничавање употребе

„Као наставник у основној школи, мислим да има више штете. Треба званично, законски ограничити добну границу, јер се наравно, лажирају податци. Мислим и да се садржаји за малољетна лица морају озбиљно ограничити. Такође, мислим да највећу улогу, као и у било ком другом случају имају родитељи“, казала је Балабан.